Добродошли на сајт Инжењерске академије Србије Почетна страна | English
   

ОДЕЉЕЊЕ ЗА АРХИТЕКТУРУ, ГРАЂЕВИНАРСТВО И ГЕОДЕЗИЈУ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

Авакумовић Димитрије

(1933, Бијељина, Република Српска)
На Грађевинском факултету у Београду дипломирао 1960. године, стекао звање магистра наука 1972. године, а докторирао 1982. године. 13 година је радио на реализацији најзначајнијих грађевинских објеката, а после тога посветио се наставном и научном раду на Грађевинским факултетима у Београду, Нишу, Бања Луци и на Пољопривредном факултету у Београду.
Из професионалног рада издвајају се рад на извођењу насуте бране „Батлава“ код Приштине, на водопривредном систему за снабдевање водом ТЕ Обилић, изградњи ХЕ Бајина Башта и система Ђердап. Руководио је техничком припремом за ХЕ Мратиње. Радио је и на планирању и пројектовању великих хидротехничких система као што су: Водопривредна основа Црноморског слива Црне Горе, Главни пројекти одводњавања и наводњавања Неготинске низије, Генерално решење хидросистема снабдевања водом Мачве, Срема, Водопривредна основа Србије, Водопривредна основа Црне Горе. Један је од пројектаната Студије конструкцијских и хидротехничких решења и Главног пројекта велике пумпне станице Бени Амран за снабдевање водом града Алжира са 27 великих објеката.
Добитник је многих одликовања и награда, међу њима и значајне Октобарске награде града Београда за највредније достигнуће у области техничких и математичких наука и производне иновације у 1994. години.

 Алексић Иван

(1958, Осечина)

Академско образовање дипломираног инже­њера геодезије, магистра и доктора техничких наука у области геодезије стекао је на Грађевинском факултету, Универзитета у Београду, Катедра за гео­дезију и геоинформатику. На Грађевинском факултету Универ­зи­тета у Београду на Одсеку за геодезију запослен је од маја 1982. године. На групи предмета за геодезију ра­дио је у свим сарадничким звањима. У звање редовног професора за ужу научну област Премер и уређење земљишне територије изабран је 2012. године. На Грађевинском факултету Универзитета у Београду био је заменик упра­вника Института за геодезију, управник Института за геодезију, управник Института за геодезију и геоинформатику, шеф Катедре за геодезију и геоинформатику. Функ­цију директора Републичког геодетског завода обављао је у периоду од априла 2001. до маја 2007. године.

У оквиру рада на научно-истраживачким пројектима, учествовао је као руководилац или истраживач на укупно 12 пројеката основних истраживања или технолошког развоја. У категорији студија, техничких и развојних решења постоје: 2 студије, нов метод развој софтвера. Реализовао је самостално или у сарадњи са групом аутора у земљи или иностранству 81 пројекат. Публиковао је 32 рада у научним односно стручним часописима. У зборницима скупова националног значаја публиковао је 33 рада. Члан је Уређивачког од­бора националног научног часописа „Геонаука“ и стручног часописа „Геодетска слу­жба“, као и међународној научног часописа „Geodetski vestnik“.  У научним часописима међународног зна­чаја са SCI листе публиковао је 5 радова. У зборницима са међународних научних скупова публиковао је 42 рада. Објавио је као аутор или коаутор: четири научне монографије националног значаја, два универзитетска уџбеника и две збирке задатака.

Признања у облику повеља и плакета за стручни рад и унапређење гео­детске струке додељена су од две институције: Повеља Инжењерске коморе Србије – награда за изузетно достигнуће у струци, за унапређење струке у области геодетске науке; Плакета Републичког геодетског завода – за изузетни допринос развоју геодетске струке у Републици Србији.

Арсић Петар

(1950, Београд)
Дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1976. године. На Архитектонском факултету у Београду ради од 1990. године. Редовни је професор од 2005. године на Департману за урбанизам и просторно планирање. Руководи у сопственом студију на трећој години, води дипломце на основним студијама и паралелно предаје на предметима Континуитет изградње града и Урбанистичка композиција на мастер студијама.
Самостално или у радним тимовима, учествовао је у више од три стотине урбанистичких, архитектонских и ентеријерских пројеката. Неки од његових значајнијих реализованих пројеката, самостално или у сарадњи са другим ауторима, су: хотел „Лагуна II“, Градац на мору, Хрватска, стамбено насеље Бежанијска коса I и II, Београд, урбанистички пројекат, Универзитет природних наука, музеј и спортски центар у Јакутску, Република Саха, Русија, Астра банка, Београд, у реализацији. Парламент Републике Узбекистан, Ташкент, Узбекистан, Казањски Кремљ, II Корпус, Казањ, Татарстан, Русија, Спортско-пословни комплекс Миленијум, Вршац, Пословни центар Гаспром-Сројтрансгас, Москва, Русија, ентеријер, СТГ банка, Москва, Русија; Конгресно-културни центар и ТВ студији.
Добитник је више од стотину домаћих и међународних награда и признања за досадашњи рад у струци. Члан је Међународне академије архитектуре – IAA.

 Влајић Љубомир

(1941, Београд)
Завршио je Грађевински факултет Универзитета у Београду. Докторску дисертацију одбранио је на Грађевинском факултету у Нишу 1993. године. Одмах по дипломирању, 1966. године, изабран је у звање асистента на предмету Испитивање конструкција на Грађевинском факултету Универзитета у Београду, где је крајем 1969. године реизабран.
Крајем 1970. године прелази у ГИП „Јединство“ из Смедеревске Паланке, прво на дужност главног инжењера, а затим на дужност управника градње. Од почетка 1972. године налази се на дужности шефа одељења, а затим шефа одсека у звању саветника за Испитивање конструкција Завода за грађевинску технику Института „Кирило Савић“ у Београду. Од 1982. године ради на Грађевинском факултету у Суботици, где је почетком 1983. изабран у звање предавача, а потом почетком 1988. године у звање професора више школе.
Године 1994. изабран је за ванредног професора за предмет Испитивање конструкција, а почетком 1999. године добија звање редовног професора за предмет Експериментална анализа конструкција и Статика линијских носача I. Од краја 2007. године ради као виши научни саветник у Саобраћајном институту ЦИП.

Ђорђевић Растислав

(1939, Скопље, Македонија)
На Конструктивном одсеку Грађевинског факултета у Београду дипломирао је 1962. године. На истом факултету је 1974. године одбранио магистарски рад, а 1989. године докторску тезу. Професионалну делатност започео је у Општем грађевинском предузећу „7. јули" у Београду. Неколико година је радио у пројектном атељеу „Србија", затим у „Машинопројекту“, „Индустроинвесту“ и „Лола инжењерингу“. У том периоду је прошао све степене свог пројектантског развоја – од почетника, до водећег пројектанта, главног инжењера струке и помоћника директора за пројектовање. У „Енергопројекту“ је око петнаест година био саветник.
На Факултету техничких наука у Новом Саду ради од 1989. године, најпре као доцент, затим ванредни професор и на крају као редовни професор. Предавао је предмете из групе теоријe конструкција – Статику, Теорију површинских носача и Динамику, као и Фундирање и Носеће конструкције. Објавио је 66 научних и стручних радова, највише из области фундирања и темељења машина. Аутор је три уџбеника и монографије „Темељи алатних машина“ и коаутор неколико стручних књига. За рад у пројектовању добио је више признања и одликовања. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем.

Ерчић Живодар

(1927, Лазаревац)

Дипломирао 1956. године на Хидротехничком одсеку Грађевинског факу­лтета у Београду. Одмах након дипломирања почиње да ради у предузећу Енергопројект, Београд, у коме је у сталном радном односу до одласка у пензију 1993. године. У том периоду је био инжењер-пројектант, руководилац израде пројеката хидротехничких конструкција, шеф Бироа за хидро­тех­ничке конструкције, руководилац израде пројеката у земљи и иностранству  и помоћник директора за реализацију пројеката. У периоду од 1993 до 2003 године радио је у пројектним фир­мама у Лими (Перу). Од 2003 до данас поново ради у предузећу „Енерго­пројект-Хидроинжењеринг“ као саветник и стални члан Стручног савета. У периоду активног пројектовања углавном се бавио израдом идејних и главних пројеката хидроелектрана и пратећих објеката уз бране (прелива, ис­пуста и др.). Учествовао је у изради или руководио израдом 53 идејна или главна пројекта хидротехничких објеката - најзначајнији: Идејни пројекат лучне бране Бук Бијела (1960), Студија о смањењу испаравања са водне површине плитких акумулација у Сирији (1962), Идејни пројекат бране Дубравица (1965), Идејни пројекат бране Маифдоун (Либан, 1967), Идејни пројекат ХЕ Катенде (Заир, 1979), Идејни пројекат прибранске хидроелектране Императрисе (Габон, 1980), Студија изводљивости иригаци­оног система Бермехо са три велике бране (Боливија, 1994), Студија оправда­ности изградње иригационих система Алто Пиура (Перу, 1996), Идејни пројекат ХЕ Санта Мариа, снаге 950 МW (Перу, 2002), Идејни пројекат поправке ош­тећења слапишта ХЕ Ђердап 1 (2008). Израдио је идејне пројекте и хидраулички део главних пројеката за 16 из­ведених објеката од којих су најзначајнији: површински прелив и испусти бране Пива (Црна Гора), шахтни прелив и слапиште бране Тиквеш (Маке­до­нија), преливи на пет брана на Кипру, прелив и темељни испуст бране По­ечос (Перу), прелив и испуст бране Кириром (Камбоџа), деривациона хидро­еле­ктрана Ча­нкај, пад 750 м (Перу). Објавио 17 стручних радова у домаћим часописима и стручним скуповима у земљи. Добитник је Ордена рада са сребрним венцем.

                                                                                                                                                        Почетак

Јоксић Душан

(1939, Ужице)
Дипломирао је на Грађевинском факултету Универзитета у Београду, Геодетски одсек, 1964. године. Магистарски рад одбранио је 1974. године, а титулу доктора техничких наука стекао је 1978. године. Редовни је професор Грађевинског факултета Универзитета у Београду. Држао је предавања на Грађевинском факултету у Београду и на Универзитетима у Скопљу, Подгорици и Бањој Луци. Гостовао је на техничким универзитетима у Хановеру и Бечу, где је држао предавања по позиву.
Значајан допринос дао је развоју и примени аналитичке и дигиталне фотограметрије у Југославији, у областима геодезије, архитектуре и урбанизма, грађевинарства, рударства и индустрије. Руководио је стратешким пројектима и потпројектима у области научних истраживања, чији су резултати успешно примењени у пракси. Са екипом својих сарадника у Републичком геодетском заводу, развио је и утемељио концепт развоја модерног катастра у Републици Србији.
Посебна достигнућа постигао је својим ангажовањем на великим пројектима у земљи и иностранству, уводећи у решавање сложених стручних проблема оригиналне поступке и нове технологије. Био је продекан и декан Грађевинског факултета у Београду, директор Републичког геодетског завода и председник Југословенског одбора за фотограметрију. Одликован је Орденом рада са златним венцем 1988. године.


Костић Љубивоје

(1939, Београд)
Грађевински факултет, конструктивни смер, завршио је у Београду, 1963. године. Радио је као пројектант у Бироу за конструисање „Преднапрегнути бетон“, Београд, руководилац инжењеринга у „Бродоимпексу“, пројектант поморских грађевина у предузећу за водне путеве „Иван Милутиновић“, главни инжењер у Заводу за технологију грађења Института за путеве, Београд и у ВИА пројект у Београду. Био је ангажован на пројектовању и надзору разноврсних грађевинских објеката, у почетку као сарадник – статичар, а затим као пројектант.
Значајни објекти на којима је радио као сарадник су: ремонтни гат за прекоокеанске бродове у Бијелој, мост Слободе у Новом Саду, мост преко Врбаса у Јајцу, мост преко Неретве код Роготина, мост код Шибеника у Затону, мост копно – Крк, поморске грађевине у Бару и Бијелој, бетонски док у Индији – Бомбај, мост преко Мораче у Подгорици и др. Значајни објекти које је пројектовао: мост преко бране на Тиси, мост преко Тамиша код Идвора, шест мостова преко Ибра, два моста преко Западне Мораве, петролејски вез у Бару, вертикални кеј пристаништа Панчево на Дунаву, фабрика керамичких плочица на Убу и др. Као грађевински инжењер радио је и у области ревизије.
Био је ангажован на обнови мостова порушених или оштећених ратним дејствима: мост преко реке Босне у Модричи, мост преко Сутјеске на Тјентишту, мост преко Бистрице у Србињу, мост преко Увца код Кокиног Брода, Камени мост код Брвеника, мост преко Моравице у Бујановцу, мост преко Старог Бегеја код Житишта. Урадио је велики број студија. Аутор је књиге „Мостови причају“. Добитник је више признања међу којима и Ордена рада председника СРЈ за нарочите успехе у обнови земље 1999. године.

Кујунџић Војислав

(1941, Белa Паланка)
На Конструкторском одсеку Архитектонском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 1964. године. Последипломске студије је похађао на Грађевинском факултету, у Београду. Докторску тезу одбранио је на Архитектонском факултету у Београду 1987. године. Радио је у Институту за архитектуру и урбанизам Србије као сарадник на пројектовању и прорачуну конструктивних система архитектонских објеката. Од 1968. године ради на Архитектонском факултету у Београду. 1992. године биран је у звање редовног професора ка Катедри за статику конструкција, на предмету Металне и дрвене конструкције. Наставу изводи и на последипломском курсу Пољопривредни објекти, као руководилац курса, и на курсу Конструктивни системи у архитектури као учесник у настави.
Водио је или сарађивао у раду на реализацији више научноистраживачких пројеката из области становања и префабриковане градње архитектонских објеката применом производа дрвне индустрије. Аутор је индустријализованог система под називом Лаки кровни везачи, система за префабриковану монтажну градњу дрвених кровних структура са реализованим патентом. Из те области има преко 300 пројектованих и изведених дрвених кровних конструкција у ширем окружењу и Руској Федерацији.
Своје тезе доказао је кроз више од 50 реализованих конструкција објеката у бетону и челику, 165 идејних и главних пројеката изведених конструкција у технологији лепљеног ламелираног дрвета и кроз више стотина изведених објеката у систему ЛКВ. Аутор је више дела из области пројектовања конструкција у дрвету.

 Миладиновић Манојло

(1946, Кикинда)

Грађевински факултет – Одсек за геодезију завршио је 1969. године у Бео­граду, последипломске студије 1980. год, а докторску дисертацију од­бранио на Грађевинском факултету у Београду, јула 1984. године. Од октобра 1988. године биран је у звање доцента, од 1998. године у звање ванредног професора, а 2005. године за редовног професора на Гра­ђевинском факултету Универзитета у Београду. Кретање у служби: 1971-1988. Завод за фотограметрију Београд руководилац Рачу­нског центра, технички директор и генерални дире­ктор; 1995-2000. Мини­старство грађевина РС, Републички завод за про­сторно планирање и урбанизам, пом. министра и директор Завода; 1998.- 1998. Грађевинско предузеће „Труд­беник”, Београд, као генерални директор, Београд; 2001-2012. Универзитет у Подго­рици, Студијски програм гео­дезија, председник Матичне комисије и гостујући професор; 2007-2014. Универзитет у Бањој Луци, Архитектонско-грађевинско-геодетски факу­лтет, гостујући професор; 1988-2011. Грађевински факултет Бео­град – про­фесор.

Објавио 55 научних и стручних радова у земљи и иностранству. Руководио израдом преко 60 великих пројеката и студија. Учествовао у извођењу 72 комасације у Централној Србији, Војводини, Косо­ву и Метохији (250000 хектара); 55 пројеката из области државног премера и катастра, основне државне карте, катастра подземних водова и објеката, инже­њерске геодезије и фотограметрије на подручју Србије, Црне Горе и БиХ. Објавио 43 рада у домаћим часописима, публикацијама и на научно-стручним скуповима у земљи. Објавио 12 радова у међународним часо­писима, публи­каци­јама и на научно-стручним скуповима у иностранству. Објавио (као аутор и коаутор) 3 монографије, три универзитетска уџбеника и 8 скрипти и при­руч­ника. Добитник је Плакете за изузетан допринос развоју геодетске струке у Србији, додељеној поводом 170 година геодетске делатности и 60 година рада Репу­бли­чког геодетског завода.

Мурављов Михаило

(1937, Зрењанин)
Дипломирао је на Грађевинском факултету Универзитета у Београду 1960. године, магистрирао 1968. године. Докторску дисертацију је одбранио је 1975. године, такође на Грађевинском факултету Универзитета у Београду. Радни век започиње 1967. године у грађевинском предузећу „Тунелоградња“ Београд . Након тога ради у „Рудар“ Тузла, и Институт за рударска и хемијско-технолошка истраживања у Тузли. Од 1967–1981. године ради као асистент, научни сарадник и виши научни сарадник у Институту за испитивање материјала Републике Србије. На Грађевинском факултету Универзитета у Београду је ангажован од 1981. године. За редовног професора на истом факултету изабран је 1988. године. Осим наставе на матичном факултету, држао је наставу и на факултетима у Новом Саду, Подгорици, Нишу и Приштини.
Аутор је или коаутор 24 књиге, око 250 научних радова, више од 200 стручних радова, око 100 значајних пројеката и великог броја експертиза рецензија, техничких решења и сл. Руководио је израдом 12 студија и четири научноистраживачка пројекта. У научноистраживачком и стручном раду бавио се проблематиком грађевинских материјала, технологије бетона и грађевинског конструктoрства у најширем смислу речи, нарочито конструкцијама од армираног и преднапрегнутог бетона, зиданим конструкцијама, санацијама и ојачањима конструкција.
Најзначајнији реализовани пројекти су му: мост преко Дунава код Бешке (први сарадник пројектанта проф. Б. Жежеља), санација истог моста оштећеног у НАТО бомбардовању (носилац идејног решења и консултант при изради пројекта), пешачки висећи мост преко Ибра у Матарушкој Бањи, мост преко Неретве у Мостару, мост преко Неретве у Чапљини.

Петковић Сава

(1947, Крушевац)

Дипломирао је 1972. године на Грађевинском факултету у Бео­гра­ду а магистрирао 1979. године. Крајем 1979. године одлази у Француску у Наци­онални политехнички институт у Греноблу, где је 1982. године одбранио док­торску дисертацију. Научно-истраживачку каријеру започео је 1974. године у Институту за во­допривреду “Јарослав Черни”, где је наставио да ради и по повратку са спе­цијализације у Француској. Звање научног сарадника стекао је 1986. године, а звање вишег научног сарадника 1991. године. Био је активан у многим уп­ра­вним и стручним телима Института за водопривреду ’’Јарослав Черни’’ (члан Управног одбора, председник Савета и председник Научног већа). Своју наставну активност почиње 1990. године, ангажовањем на Гра­ђе­винском факултету у Суботици, Крајем 1993. године прелази на Пољопри­вре­дни факултет у Земуну, где је предавао предмете Хидраулика и Хидроло­гија. У звање ванредног професора изабран је 1996. године, а у звање Редо­вног професора изабран је 2002. године. Био је шеф је Катедре за наво­дња­вање, одводњавање и конзервацију земљишта и заменик директора Ин­ститута за мелиорације земљишта до пензионисања 2012. године.

Значајан део његове истраживачке и стручне каријере је везан за про­бле­ме ерозије морских обала и изналажење могу­ћности њихове заштите. Руко­водио је израдом око 70 студија и пројеката од којих би требало истаћи хидра­уличке моделске студије за хидротехничке об­јекте брана Бадуш 1 и 2, бродске преводнице бр. 1 у Ираку. Од пројеката у об­ласти поморске хидра­улике тре­бало би истаћи Идејни и Главни пројекат марине у ували Перазића До и Идејни пројекат марине у Будви. Објавио је око 60 радова у међународним и домаћим часописима, као и на домаћим и иностраним научним и стручним скуповима. Учествовао је у реализацији два међународна и десетак домаћих науч­них пројеката.

Петковић Слободан

(1942, Ражањ)

1960. године  уписао Грађевински факултет у Београду, где je дипломирао 1964. године. После постдипломских студија, докторат je радио у Француској, на Уни­верзитету у Греноблу, где je одбранио дисертацију 1972. године.

После завршених студија на Грађевинском факултету у Београду, запо­слио се 1965. године у Институту за водопривреду „Јарослав Черни“, где je био у звањима истраживач и научни сарадник. 1978. године je прешао на Шумарски факултет у Београду,у звању ванредног професора, на предмету Хидраулика и хидрологија. У пензију je отишао 2007. године, као  редовни професор.  Најважнија друштвена функција му је била у Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде, у периоду од 2001 – 2003. године, када је био помоћник министра за Сектор водопривреде.

У току радне каријере, објавио 106 научно – стручних радова. Поред научног и наставног рада, радио је и на студијама и пројектима у области уређења водотока. У оквиру израђених 38 студија и пројеката, могу се издвојити следеће: Студије уређења Дунава, Саве и Дрине; Генералне проје­кте уређења Велике, Јужне и Западне Мораве; Главне пројекте регулације Ре­саве и Добраве. Изведени су пројекти регулације Ресаве и Добраве и бране и акумулације „Каменица“. У радној каријери је објавио 79 радова у домаћим часописима и на научно – стручним скуповима у земљи, као и 27 радова у међународним часопсима и на научно – стручним скуповима у иностранству. Поред тога, објавио је и 5 научних и стручних монографија, као и  један уџбеник. Од друштвених признања може се издвојити награда „Матија Бан“ 2001. године.

Прохаска Стеван

 (1944, Орловат)

Дипломирао је 1967. године на Грађевинском факултету Универзитета у Бео­граду – Одсек за хидротехнику, магистрирао је 1974. године на Хидро­метео­ролошком институту Универзитета у Лењинграду, Русија, а докторирао 1980. године на Факултету грађевинских знаности у Загреб. Био је стипендиста ОУН (Светска метеоролошка организација) у трајању од 12 месеци (1970–1971), СССР (Лењинградски хидрометеоролошки ин­сти­тут, Лењинград).

Од 1967. до 1972. године радио је као стручни сарадник у СХМЗ, Београд. Од 1972. године ради у Институту за водопривреду „Јарослав Черни“, где је прешао пут од истраживача, преко вишег истраживача, самосталног истра­жи­вача, водећег истраживача до научног саветника. Од 1982. до 1985. био је ди­ректор Завода за уређење водних токова, а од 2007. године је директор Завода за научно-истраживачки рад и информатику у Институту за водо­при­вреду „Јарослав Черни“. У периоду 1982–1985. године био је доцент на Руда­рско-геолошком факултету, а у периоду 1985–1991. године ванредни профе­сор. У звање редовног професора изабран је 1991. године. Предавао на Рудар­ско-геолошком факултету предмете Хидрологија и Основи водопривреде, а на Ар­хитектонско-грађевинском факултету у Нишу предмете Хидрологија I и Хи­дро­логија II.

Обја­вио је око 300 радова објављених у домаћим часописима, публи­ка­цијама и на научно-стручним скуповима и око 100 радова објављених у међу­народним часописима, публикацијама и на научно-стручним скуповима у ино­странству. Аутор је уџбеника: Хидрологија кроз теорију и праксу (2002), Хидро­логија I (2003) и Хидрологија II (2006) и монографија: A hydrological Monograph, Follow-up volume IV, Coincidence of Flood Flow of the Danube River and its Tri­butary (Братислава, 1999) и Интензитети јаких киша у Србији (Београд, 2014). Учествовао је у 138 студија и пројеката. Добитник је многих признања и награда.

Фолић Радомир

(1940, Дечане)
Дипломирао је на Грађевинском факултету у Београду 1963. године, магистрирао је на Грађевинском факултету у Загребу 1974. године, а докторирао на Грађевинском факултету у Београду 1983. године. Од 1963. до 1972. године радио је на пројектовању, надзору и извођењу радова у предузећу „Пут“ и као асистент на ВТШ и Техничком факултету у Приштини. Од 1972. године ради као водећи пројектант у Стамбеном предузећу и „Урбису" у Новом Саду. Пројектује и реализује више објеката од различитих материјала. Упоредо с тим, од јануара 1974. године у Центру Грађевинског факултета у Београду и Факултету техничких наука у Новом Саду асистент је на Статици конструкција, све до избора за доцента и преласка на ФТН почетком 1980. године. За ванредног професора изабран је 1984, а за редовног 1988. године, за област Бетонске конструкције. Године 2008. изабран је за професора емеритуса Универзитета у Новом Саду. Од почетка 1982. до краја 2006. године, са прекидом од 4 године, руководио је Грађевинским, а шест година и Архитектонско-грађевинским одсеком. Декан ФТН у Новом Саду био је у периоду 1986 - 1988. године.
Руководио је израдом пет тема, три потпројекта и 13 пројеката из основних и технолошко-развојних истраживања. Вредне резултате постигао је у теорији конструкција, земљотресном инжењерству, БК, фундирању, испитивању процени стања и интервенцијама на објектима. Пројектант је санација конструкција зграда Одмаралишта „Нафтагаса" у Бечићима, Силоса у Куманову-Македонија, више цркви, моста преко Врбаса у Бањој Луци. Коаутор је патента за обезбеђење оштећених АБ конструкција подупирањем, применом косника и преднапрегнутих затега. Пројектант је конструкције за мноштво објеката, међу којима су: Српско народно позориште у Новом Саду, Новосадска банка, Споменик шарпланинском борцу. Аутор је бројни научнмих и стручних радова, уредник часописа и више књига публикованих на српском и енглеском језику. Носилац бројних награда и признања. У претходном мандату био је председник Инжењерске академије.

Смиљанић Јово

(1944, Рибник, Република Српска)
Дипломирао је на Грађевинском факултету Униварзитета у Београду, конструктивни смер. Радио је у више грађевинских фирми у Новом Саду на пословима одговорног пројектанта, а 1990. године је основао сопствено предузеће за пројектовање и инжењеринг у грађевинарству „Сигма инжењеринг”, са којим је реализовао преко 800 пројеката за најразличитије објекте и намене: стамбене зграде, хотеле, мотеле, спортске хале и фискултурне сале, управне зграде, лабораторије.
Од пројеката конструкције које је урадио издвајају се између осталог они за хотел „Оморика” на Тари, фабрику намештаја „Удиш” Урошевац, Центар за снабдевање активних војних лица „Батајница”, фабрику ПВЦ подова „Синтелон” Бачка Паланка, монтажне објекте у Либији, фабрику стакла „Алба” у Новом Саду, фабрику минералне воде „Минаква" и др. Систематизовао је, усавршио и прилагодио нашим технолошким условима извођења челични кровни носач, система трозглобног лука за затегом.
Разрадио је и у неколико објеката реализовао монтажне армиране бетонске силосе мањег капацитета. Први у Југославији пројектовао и реализовао колске ваге за камионе и шлепере носивости до 60 т, али у арм. бетонској конструкцији и др.

 Белада Вељко

(1939, Цетиње, Црна Гора)
Дипломирао је на конструктивном смјеру Грађевинског факултета у Београду 1963. године. Као грађевински инжењер ради на пројектовању, изградњи, техничкој контроли и стручном надзору сложених и специфичних грађевинских објеката. На пројектовању ради као водећи и/или одговoрни пројектант, руководилац јединице за инжењерско пројектовање и В.Д. директора Републичког завода за урбанизам и пројектовање.
Као одговорни пројектант радио је на више од 40 мостова од којих се издвајају: мостови „Баћ 2” на магистралном путу Рожаје-Шпиљани, мост на магисталном путу Андијевица-Мурино, мост преко реке Зете у Никшићу на магистралном путу Никшић-Требиње, те санација Царевог моста у Никшићу. Пројектовао 10 индустријских објеката и значајан број објеката високоградње – стамбени објекти, хотели, спортске дворане, школе, резиденције, дечије установе, банке и др.
У оквиру послова одговорног надзорног органа издвајају се Фабрика глинице у оквиру КАП-а са претоварним објектима у Луци Бар, Ковачница у оквиру КАП-а, мост преко реке Таре у мјесту Ђурђевића Тара и мост „Грло” преко реке Мораче. Објавио је више стручних радова у домаћим часописима и зборницима радова на конгресима и савјетовањима струковних организација. Награђен је медаљом рада за изградњу Комбината алуминијума у Подгорици.

Forde Michael

Професор Универзитета у Единбургу, Велика Британија, познати и признати стручњак и истраживач у широкој области грађевинског конструктерства, са посебно израженим интересовањем и резултатима у области недеструктивних испитивања конструкција грађевинских објеката различитих намена, тј. веома широког спектра, водећи истраживач и обрађивач мноштва пројеката.
Организатор је више интернационалних конференција и председник научних саветодавних комитета тих конференција. Организовао је конференције посвећене тунелима и фундирању (Railway Enginerring Conference), као и у свету познате и конференције STRUCTURAL FAULTS AND REPAIR – Extending the Life of Bridges, Concrete+Composites, Buildings, Masonry+Civil Structures. Директор је Института за истраживања у инжењерству Единбуршког универзитета. Објавио је више од две стотине научних радова, био састављач експертиза на многим објектима и ревидент. Члан је Краљевске инжењерске академије (FREng Fellow of the Royal Academy of Engineering) и других значајних институција.

 

Лукић Владимир

(1933, Сански Мост, Босна и Херцеговина)
На Геодетском одсеку Архитеконско-грађевинско-геодетског факултета у Загребу дипломирао је 1961. године, а магистрирао 1978. године на Геодетском факултету у Загребу. Докторирао је 1990. године на Грађевинском факултету у Сарајеву. Технички је директор Института за грађевинарство ИГ Бања Лука. Радио је у Геодетском заводу у Сарајеву и у Геодетској-техничкој школи у Сарајеву.
Био је директор Републичке геодетске управе Сарајево, Геодетског завода у Сарајеву, председник Комисије за оснивање Геодетског одсека Грађевинског факултета у Сарајеву. Од 1961. до 1965. године радио је као асистент на Вишој геодетској школи у Сарајеву, а од 1976. године ангажован је на Грађевинском факултету као предавач, где је 1987. године биран за доцента. Око дванаест година је био члан Комитета за просторно планирање и заштиту човјекове околине БиХ. Од јула 1992. до децембра 1992. године био је представник Републике Српске у УНПРОФОР-у Сарајеву, а од јануара 1993. августа 1994. године био је председник Владе Републике Српске.
Обављао је више значајних јавних и друштвених функција. Као експерт учествовао је на мировним преговорима у Дејтону 1995.године. Више година био је члан Комисије за разграничење БиХ, где је и данас ангажован као савјетник. Најважнији допринос у струци и науци дао је на премеру око три и по милиона хектара земљишта, 70.000 ха комасације, обезбеђење карте 1 : 25 000 у БиХ, те бројним другим радовима из области катастра комуналних уређаја, инжењерске геодезије и др. Учествовао је у више стручних међународних пројеката. За свој рад примио је више захвалница, плакета, повеља, награда и четири одликовања.

Поповић Светислав

(1955, Подгорица, Црна Гора)
На Архитектонском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 1980. године. Магистарски рад је одбранио 2003. године. Радни век је започео 1981. у "ОГП Општем грађевинском предузећу" Титоград, да би након тога радио у Републичком заводу за урбанизам и пројектовање, на задацима одговорног пројектанта за архитектуру и урбанизам и руководилац бироа АУ и у Arcus project и Project Engineering као технички директор. Од 1998. године је запослен у Републичком заводу за урбанизам и пројектовање а.д. Подгорица, као генерални директор. 2003. године прелази на Универзитет Црне Горе, прво Грађевински, а затим Архитектонски факултет, где је доцент и ради као Руководилац постдипломских студија.
Објавио је бројне публикације међу којима се издвајају: ”Arhitectutural heritage of the Skadar lake basin”, “Architectural atlas of Montenegro”,“Историја урбанизма Црне Горе”,“Три примера обликовања црногорских градова” и др. Добитник је престижних награда “Михаило Радовановић” и “Емилијан Јосимовић” зa допринос у изради просторних планова, урбанистичком и архитектонском пројектовању. Носилац ордена Светог Саве II реда, одликован одлуком Светог Синода у 2009.години.