ОДЕЉЕЊЕ ЗА РУДАРСТВО, ГЕОЛОГИЈУ И ЗАШТИТУ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

1944, Шабац

На Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду дипломирао је 1968. године. Магистрирао је из области Стабилности косина у чврстим слојевитим стенским масама, на истом факултету 1978. године. Од 1971. године ради у Институту за путеве, Београд, углавном на истраживању и испитивању, те пројектовању геолошко-геотехничких радова за потребе планирања, пројектовања, изградњу и експлоатацију објеката, посебно путно - саобраћајне инфраструктуре, на простору бивше Југославије и у иностранству (Либија, Ирак, Алжир, те бивши СССР). Директор је Завода за геотехнику. Бавио се научноистраживачким радом из области геологије и геотехнике, грађевинарства, саобраћаја, урбанизма и планирања. Учествовао је у раду више научноистраживачких и развојних пројеката републичког и савезног значаја за путну привреду. Урадио је више 350 елабората, геотехничких подлога, пројеката, студија, извештаја, експертиза и сл, из области геологије и геотехнике. Аутор је или коаутор више од 280 научно-стручних радова, објављених у земљи и иностранству. Урадио је или учествовао у изради 25 студија и истраживачких пројеката. Објавио је седам монографских радова и књигу, као коаутор, „Падине“. У професионалном раду бавио се, пре свега, општим принципима и методологијом геолошко-геотехничких истраживања за потребе путарства. Добитник је бројних признања.

1954, Смедерево

На Ру­да­рско-геолошком факултету Универзитета у Београду (Геолошки одсек, Смер за геотехнику), дипломирао је 1980. На истом смеру у периоду 1984-87. одслушао четири семестра постдипломских студија (III степен).У јануару 1982. примљен у стални радни однос у Геозаводу-Институт за хидрогеологију и инжењерску геологију. За про­теклих три­десет три године у Геолошком заводу Србије (раније Геозавод), про­шао све фазе унапређења: приправник (1982), млађи истраживач-сарадник (1982/84), истра­живач-пројектант (1984/90), виши истраживач-пројектант (1990/94), воде­ћи ис­траживач – пројектант (1994/98). У том периоду радио уг­лавном на истра­жи­вању и испитивању, те пројектовању геолошко-геотех­ни­чких радова за по­требе планирања, пројектовања, изградњу и експло­ата­цију објеката, посебно на изради инжењерско-геолошких карата, на простору бив­ше Југославије. Бавио се нау­чно-истраживачким радом из области гео­логије и геотехнике. Од 1998. до данас, био је на руководећим пословима у Геолошком заво­ду Ср­бије: шеф Сектора за инжењерску геологију (1998/2000.), директор Се­ктора за инжењерску геологију (од 2000-2006), начелник Сектора за хидро­геологију и инжењерску геологију (од 2006-2012), начелник Одељења за инже­њерску геологију (од 2012. до данас). Урадио је више од 250 елабората, геотехничких подлога, пројеката, студија, извештаја, експертиза, вештачења и сл, из области геологије и геотехнике, за потребе разних корисника. Поред тога радио и на по­словима израде инже­њерскогеолошких и геотехничких подлога за различите урбанистичке планове и подлоге (генералне, детаљне урбанистичке пројекте, урбани­стичке пројекте и регулационе планове) за насеља, регионалне водо­воде и др. Учествовао у геотехничким истраживањима за велики број главних пројеката за изградњу различитих објеката. Аутор је или коаутор више научно-стручних радова, објављених у зем­љи и иностранству. Учествовао је у раду бројних стручних и истраживачких комисија.

1955, Нови Козарци

У Београду, на Рударско–геоло­шком факултету, на Геолошком одсеку, Смер за геотехнику, дипломирао је 1980. на тему „Геотехнички услови изградње аутопута преко клизишта Умка - Дубоко“. На Гео­те­хници 1980-83. одслушао постдипломске студије. У протеклих тридесет пет година ради у За­воду за геотехнику, где пролази сва стручна унапређења: сарадник, само­стални пројектант, водећи инжењер, шеф Одељења за геотехничке студије, пројек­то­вање и истраживања и шеф Одељења за инжењерску геологију и хи­дрогеологију. Од 2015. ради као саветник. 1980-2015. ради на пословима планирања, пројектовања, изградње и од­ржа­вања разноврсних објеката саобраћајне и др. инфраструктуре. Такође уче­ствује у истраживањима и надзору на пројектима у Југославији (БиХ и Цр­ној Гори), Ираку (1983), Русији (1987) и у Републици Српској. 1992-2007. аутор је више инжењерско-геолошких и геотехничких студија за генералне пројекте у склопу којих је усвојено преко 500 km коридора ауто­путева у Србији. 2005-2011. одговорни пројектант геотехничких подлога више путних праваца. 2005-2007. члан Републичке комисије за технички преглед изведених радова и пуштање у пробни рад бране „Првонек“ код Врањске Бање. 2007-2008. члан Републичке комисије за технички преглед измештања и регу­лације корита реке Колубаре у зони копа „Тамнава - источно поље“. 2013-2014. члан Републичке ревизионе комисије за стручну контролу техни­чке документације објеката од значаја за Републику за Студију оправданости и Идејног пројекта: Изградње гасовода ЈУЖНИ ТОК. 2014-2015. члан Републичког штаба за ванредне ситуације. Урадио је преко 200 елабората, пројеката, студија, извештаја, техничких кон­трола и експертиза из области геологије и геотехнике, за потребе путне привреде и других корисника. Аутор је или коаутор 130 научно-стручних радова, 76 објављено на домаћим скуповима и конгресима, а 54 у иностранству. Урадио је или учествовао у изради 12 геотехничких студија и две монографије.

1967, Зајечар

Дипломирао је 1996. године на Техничком факултету у Бору, Универзитета у Београду на смеру за експлоатацију лежишта минералних сировина.
Магистрирао је 2010. године одбранивши магистарски рад под називом „Методологија одређивања оптималне дужине транспорта утоваривачима на површинским коповима“ на Техничком факултету у Бору, Универзитета у Београду. Докторску дисертацију под називом „Модел за оптимизацију граничног садржаја метала у руди у функцији дугорочног планирања површинских копова“ одбранио је 2016. године на Рударско-геолошком факултету, Универзитета у Београду.
У звање виши научни сарадник изабран је 2022. године.Од 1996. до 2000. године био је запослен у Рударско топионичарском басену Бор (сада Serbia Zijin Copper doo), на површинском копу Велики Кривељ.
У Институту за рударство и металургију Бор у Бору запослен је од 2000. године, где и данас ради у Центру за пројектовање металичних минералних сировина.
У оквиру свог научно-истраживачког рада бави се моделовањем и оптимизацијом процеса у интегрисаним рударским системима, са циљем повећавања економских ефеката и одрживости система. Такође, у склопу својих научних активности бави се и заштитом животне средине.
Објавио је 171 научни рад и саопштења од чега: 6 у међународним часописима (из категорије М21, М22 и М23, који су референцирани у WOS-у), 21 у међународном часопису који је верификован посебном одлуком (из категорије М24), 34 у домаћим часописима (из категорија М51 и М52), 74 рада и саопштења на међународним и 36 на домаћим скуповима. Аутор је 7 техничких решења, а коаутор 5 техничких решења.
Члан је Уређивачког одбора часописа „ Mining and Metallurgy Engineering Bor “.
Упоредо са научним радом интензивно се бави и пројектантским радом из домена површинске експлоатације, уз професионално коришћење софтвера за пројектовање из ове области. Као главни пројектант или пројектант учествовао је у изради великог броја елабората, студијских решења и рударских пројеката (више од 50).Од 2014. године уписан је у Регистар судских вештака за област: рударство и геологија.

1962, Цеље, Република Словенија

Дипломирала је 1990. године је на Рударско-геолошком факултету у Београду, на Смеру за израду подземних просторија. Након дипломирања, 1991. године запослила се као стручни сарадник на Рударско-геолошком факултету на Катедри за рударске радове и израду подземних просторија. Магистарски рад под називом "Примена закона осциловања стенске масе изазване минирањем у рударству" одбранила је 2005. године. Докторску дисертацију под називом „Модел одређивања параметара закона осциловања стенске масе при минирању”, одбранила је 2010. године, такође на Рударско-геолошком факултету у Београду.

У звање доцента је изабрана 2015. године на групи предмета на ужој научној области Експлоатација чврстих минералних сировина и механика стена и држи наставу из предмета: Основи рударства; Техника бушења и минирања, Заштита од минирања, Израда подземних просторија минирањем, Технологија материјала, Савремени материјали, Експлозиви и средства за иницирање. Доц. др Сузана Лутовац изабрана је за члана Савета Рударско-геолошког факултета 2015. године. Од 2016. године је главни и одговорни уредник часописа Подземни радови, Рударско-геолошког факултета у Београду. Коаутор је књига из области рударства: Рударски истражни радови; Техника минирања и потреси; Основи рударства; Заштита од минирања. Такође је и коаутор поглавља у две монографије: Ста¬би¬лност подземних просторија и Истраживање технологија транспорта угља из рудника кроз природне и урбане средине.У периоду од 1991. до 2017. године била је ангажована на 9 пројеката финансираних од стране надлежног министарства (тренутно на 2 пројекта). У истом периоду објавила је 69 стручних и научних радова и била је учесник је на 126 пројеката и студија.

1954, Тузлa, Босна и Херцеговина

Завршио Рударско-геолошки факултет у Тузли 1978. године. Магистрирао је 1987. године на смеру Опште механике стена Рударско-геолошког факултета у Београду. Докторирао је 1992. године на Рударско-геолошком факултету у Тузли. Радни век је започео на коповима мрког угља „Турија” у Бановићима. Радио је као асистент на Рударско-геолошком факултету у Тузли, а од 1992. године запослен је у Институту за бакар Бор. У Заводу за рударство Института за бакар Бор, као научни сарадник, ангажован је на сложеним и одговорним пословима из области подземне експлоатације. Био је руководиолац Одељења за подземну експлоатацију, руководилац лабораторије за геомеханику и испитивање, помоћник директора за научноистраживачки рад. Саветник је директора за науку и геомеханику.

Руководио је пројектом Министарства за науку, технологију и развој, учествовао у изради великог броја пројеката, студија и елабората, аутор је бројних монографија и стручних и научних радова. Из стручног опуса се издвајају: Детаљна геолошка истраживања простора „ЈАБЛАНИ“ (П.К.Богутово село, Јужни ревир) Рудник и термоелектрана Угљевик, Република Српска; Елаборат о геолошким истраживањима и физичко-механичким испитивањима стена трасе тунела за измештање Кривељске реке, НИП РС; Геотехничка и хидрогеолошка истраживања на флотацијској брани 3А „Велики Кривељ“ и др.

1947, Бор

Дипломирао је 1970. године на Рударско-металуршком факултету у Бору. Магистарске студије завршио је 1976. године, одбраном магистарског рада на Рударско-геолошком факултету у Београду, a докторску дисертацију одбранио је 1979.године на Техничком факултету у Бору. Од 1970. године ради на Техничком факултету у Бору, где је биран у сва звања, и био је продекан и у четири мандата декан Техничког факултета. У периоду од 1998–2000. година био је директор Института за бакар у Бору. Сада је редовни професор Мегатренд универзитета, Факултета за менаџмент у Зајечару,
Од 2006. године члан је Националног савета за научни и технолошки развој Републике Србије, у име Конференције универзитета Србије. Био је експерт Савезног министарства за науку, технологију и развој, члан Савета министарства за енергетику и рударство Републике Србије, члан научних већа института и научних одбора националних и међународних научно-стручних скупова и часописа.
Аутор је више универзитетских уџбеника, практикума, стручних књига, и монграфија, као и око 150 научних и стручних радова. Учествовао је у реализацији 76 истраживачких студија, пројеката технологија и постројења за припрему и концентрацију минералних сировина. Коаутор је патената и руководио је истраживачко развојним пројектима финансираним од стране Министарства науке и технологије Републике Србије Редовни је члан Балканске академије наука за минералне технологије.
Добитник је више признања и награда: Орден рада са златним венцем, Октобарска награда Бора, Шистекова награда РТБ Бор и др.

1955, Београд

Дипломирао на Рударско-геолошком факултету (одсек за геологију, смер за хидрогеологију) у Београду, 1981. године, на тему „Хидрогеолошке карактеристике терена између река Тамнаве и Уба са аспекта могућности одводњавања и водоснабдевања насеља“. На истом факултету магистрирао 1992. године са темом „Значај хидрогеолошких услова код прогнозе и очувања квалитета вода у површинским акумулацијама“, а потом докторирао 2001. године са темом „Улога хидрогеолошких услова у формирању малих вода, средњих и малих водотокова у Србији“. Од 1981. године радио у ПИРО Косовопројект – Завод за геотехнику, Републичком хидрометеоролошком заводу Србије и ДП Геозавод–ХИГ. Од 1998. године ради на Шумарском факултету у Београду где пролази све фазе напредовања: асистент, доцент (2002), ванредни професор (2007), редовни професор (2013). Руководилац више десетина пројеката, елабората и студија из области хидрогеологије, геологије и заштите животне средине. Учествовао у пројектовању и формирању државне осматрачке мреже станица подземних вода у алувионима Србије. Учесник у девет научно-истраживачких пројеката које је финансирало Министарство за науку и технолошки развој. У периоду 2008-2012. године председник Скупштине Геолошког института Србије. У два мандата (2008-2012.) члан Управе Српског геолошког друштва, а од 2010. године члан Надзорног одбора Српског друштва за заштиту вода. Решењем Министарства рударства и енергетике из 2012, 2014. и 2018. године одређен за стручног известиоца о резервама подземних вода на простору Републике Србије, на преко 40 елабората. Од 2019. године члан Већа научних области грађевинско-урбанистичких наука Универзитета у Београду. Аутор и коаутор 198 научно-стручних радова објављених у земљи и иностранству, од чега 19 у међународним часописима. Први аутор једног основног универзитетског уџбеника, једног помоћног уџбеника и три практикума. Аутор једне и коаутор три стручне књиге. Похађао више домаћих и иностраних струковних семинара. На Шумарском факултету у Београду, 2016. године оснива и руководи „Центром за подземне воде шумских екосистема“. Изводи наставу на основним, мастер и докторским студијама на Шумарском факултету у Београду, Одсек за еколошки инжењеринг у заштити земљишних и водних ресурса. Руководилац основних студија на овом одсеку и шеф Катедре за противерозиону геотехнику. Члaн вишe дoмaћих и стрaних струкoвних удружeњa.

1965, Стубица

Дипломирао је 1991. године на Рударско-геолошком факултету у Београду на смеру за геотехнику. Магистрирао је 1997. године одбранивши магистарски рад "Геотехнички чиниоци и њихов утицај на носивост и слегање вертикално оптерећених шипова". Докторску дисертацију под насловом "Конститутивне зависности комуналног отпада са депонија у Србији" одбранио је 2013. године на Рударско-геолошком факултету у Београду.
Након дипломирања, запошљава се у Геоинжењерингу из Ниша, а 1994. године прелази на Рударско-геолошки факултет у Београду. У звање доцента изабран је 2013. године, а у звање ванредног професора 2018. године. Активно учествује у настави на основним, мастер и докторским студијама, и то из предмета:Фундирање, Геотехника, Заштите животне средине, Механика тла 2, Фундирање 2, Геотехника чврстог отпада, Фундирање – одабрана поглавља, Механика тла – одабрана поглавља и Савремени материјали у геотехници.
Објавио је 178 научних радова и саопштења од чега: 8 у међународним часописима (из категорије М22 и М23, који су референцирани у WOS-у), 5 у међународном часопису који је верификован посебном одлуком (из категорије М24), 13 у домаћим часописима (из категорија М51, М52 и М53), 4 рада у међународном тематском зборнику (категорије М14), 91 рад и саопштења на међународним и 47 на домаћим скуповима. Коаутор је једног патента и три техничка решења која имају посебан допринос у развоју и унапређењу лабораторије за механику тла. Као истраживач или руководилац учествовао је у реализацији пет научно-истраживачких пројеката (период 1996-2021) које је финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Упоредо са научноистраживачким радом, интензивно се бави и стручним радом на решавању различитих проблема из геотехнике (фундирање и нумеричке методе у геотехничком инжењерству, геотехничка истраживања у заштити животне средине, примена геосинтетичких материјала у геотехници, проблеми стабилности косина и падина, лабораторијска испитивања тла, геотехнички проблеми у саобраћајном инжењерству и др). Учествовао је као руководилац или сарадник у изради преко 250 пројеката, студија, елабората и експертиза, као и у више од 200 техничких и стручних контрола пројеката и елабората из области геотехнике.
Члан је више струковних удружења, као и Уређивачког одбора часописа „Mining and Metallurgy Engineering Bor“ и Редакционог одбора часописа „Грађевински календар“. Члан је Републичке комисије за доношење стандарда из области геотехнике - ЕВРОКОД 7 – КС У182. Од 2007. године је технички експерт Акредитационог тела Србије – АТС, а од 2015 године је и члан Републичке ревизионе комисије за стручну контролу техничке документације.
Добитник је Захвалнице поводом прославе 150 година од оснивања Савеза инжењера и техничара Србије, у знак признања за изузетне резултате и заслуге у остваривању циљева и задатака Савеза инжењера и техничара Србије. Од стране Привредне коморе града Београда, добитник је годишње награде за најбоље техничко унапређење за патент: „Бетонски елементи са испуном за ојачење зоне клизања терена“, за 2012. год.
На Рударско-геолошком факултету у Београду, обавља следеће функције: шеф Департмана за геотехнику, шеф Лабораторије за механику тла, оснивач и шеф Центра за геотехничке аспекте заштите животне средине и члан је Савета Рударско-геолошког факултета.

1951, Бијело Поље, Црна Гора

Дипл. инж. геологије, доктор техничких наука, редовни професор у пензији Универзитета у Београду, Генерални директор Геолошког завода Србије. Школовао се у Бијелом пољу и Београду. Дипломирао 1979. на Рударско-геолошком факултету (РГФ) Универзитета у Београду, на Смеру за регионалну геологију. Магистрирао 1983. и докторирао 1991. на Рударско-геолошком факултету. Специјализирао и усавршавао се на Универзитету „ Dolomie“ Grenobl, Француска. Професионалну каријеру започео је на Рударско-геолошком факултету 1979. На РГФ-у изабран за асистента 1980, у звање редовног професора 2002. Аутор је и коаутор преко 40 научно-стручних и примењених пројеката и студија из области геологије, два уџбеника, 4 монографије и преко 100 научних истручних радова. Учествовао је у реализацији више међународних пројеката из области геологије. Дописни је члан Инжењерске академије, члан је штаба Сектора за ванредне ситуације Републике Србије (шеф радне групе за клизишта), Главни координатор за увођење геопаркова у Републици Србији, члан је Борда директора европске асоцијације EuroGeo Survey, члан управног одбора Друштва геолошких инжењера и технишара Србије (ДГЕИТС), члан Српског геолошког друштва, члан Комисије за стратиграфију за геолошку карту.
За резултате у науци добитник је награде „Јован Жујовић“ за 1996.годину.

1956, Лозница

Дипломирао је на Рударско-геолошком факултету Одсек за геологију, смер за Геофизику Универзитета у Београду 1981. године после чега се запошљава у Руда­рско топионичарском басену „Зајача“, а касније у Нафтној индустрији Ср­бије Нафтагас, Погон за геолошка истраживања „Хидросонда“ – Оде­лење за бу­шење подземних и геотермалних вода, где прикупља искуство на разним проблемима. Наставља школовање на специјализацији из области геоло­гије и хидрогеологије на Рударско-геолошком факултету Униве­рзи­тета у Београду 1997. године, а потом започиње магистарске студије и 2002. го­дине стиче звање магистра техничких наука. После наставља активности на решавању тех­нолошких проблема бушења на воде и оптимализације применом свео­бухватног система анализа, као и проблема истраживања геотермалних вода. У 2008. години успешно је представио своју докторску тезу под на­зи­вом „Хидро-геотермални ресурси Срема и оптимизација метода њихове експлоатације. Др Зоран Ракић ради у државној нафтној компанији НИС-Нафтагас од 1987. године. Прошао све фазе инжењерске каријере и развоја од инже­њера на терену до положаја техничког руководиоца „Хидросонде“ – Погона за бушење подземних и геотермалних вода. Као технички руководилац он је планирао, управљао и контролисао технолошке процесе на бушењу под­земних вода и геотермалних дубоких бушотина. Од 2011. године он је од­говорни пројектант за планирање, пројектовање и надзор нафтних и гасних бушотина малог пречника у НИС-Гаспромњефт, Научно техно­лошки цен­тар на позицији главни пројектант. Др Зоран Ракић је аутор 17 научних и стручних чланака који су обја­вљени на домаћим и међународним скуповима. Радио је као члан тима на 16 научно истраживачких пројеката у вези са снабдевањем пијаћом, техничком и геотермалном водом за индустрију и комуналне потребе са финансирањем државе. Др Зоран Ракић је власник малог патента бр. 859.

1956, Лепосавић

Дипломирао је 1982. године на Рударском- металуршком факултету у Косовкој Митровици. Магистарске студије је завршио 1990. године, а докторску дисертацију одбранио је 1993. године на Рударско- геолошком факултету у Београду. Након дипломирања запослио се у “РМХК” Трепча где ради на пословима инжењера у производњи, затим управника јаме Рудника "Бело Брдо" и управника Рудника "Жута Прлина" (1982-1991). Године 1991. изабран је на Рударско- металуршком факултету у Косовској Митровици за асистента на предметима Израда јамских просторија и Технологија материјала у рударству. Унапређен је у доцента за предмет Израда јамских просторија и Истраживање лежишта минералних сировина 1993. године; за ванредног професора изабран је 1998. године, а за редовног професора 2004.Од 1999 као спољни сарадник одржава наставу из предмета Израда јамских просторија и Истраживање лежишта минералних сировина на Рударском одсеку у Приједору- Одељење Технолошког факултета у Бања Луци где је наставу држао од 1999-2004 и 2006-2009. У оквиру наставних обавеза на Факултету техничких наука у Косовској Митровици укључен је у већем броју комисија као ментор и члан кандидатима који су бранили своје дипломске и магистраске радове и докторске дисертације. Био је члан Стручне комисије за техничке науке на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. У оквиру Савезне владе СРЈ био је од стране Министарства привреде и унутрашње трговине именован за члана Савезне комисије за рударство. Од 2004-2006 био је члан Матичног одбора при Министарству за рударство и енергетику владе Србије. Био је продекан Факултета у више мандата (1996-2002). За потребе рударске индустрије урадио је већи број пројеката, научно-истраживачких студија, ревизија, техничких решења и техничких пријема који су реализовани у пракси.

1949, Звечан

Диплoмираo је 1977. године, магистрираo 1984, дoктoрираo 1993. године, на Рударско-геолошком факултету у Београду. Након дипломирања, запошљава се у РMХК Трепча, где у руднику Стари Трг ради првo као технички рукoвoдилац хoризoнта, а затим као шефа инвестициoних радoва на отварању Х-ХI хоризонта. 1978. године изабран је за асистента на Рударско-геолошком факултету у Београду, за предмете Израда пoдземних прoстoрија великoг прoфила и Рударски истражни радoви. Унапређен за дoцента за исте предмете 1993. године, за ванредног прoфесора изабран је 1998. године, а за редовног 2003. године.
На пoследиплoмским студијама пoверена му је настава из научне oбласти Теoретски принципи бушења и минирања кoд радoва пoд земљoм, Специјална минирања, Израда подземних просторија минирањем и Мере заштите при изради подземних просторија. Пoред oбавеза у настави oбављаo и друге дужнoсти на факултету: био је шеф Збирке мoдела и oпреме из рударских радoва и израду пoдземних прoстoрија, управник Шкoлскoг рудника на Авали, прoдекан на РГФ, технички секретар и уредник часoписа „Пoдземни радoви“.

1955, Д. Горачиће, Сјеница

Дипломирао је на Рударско-геолошком факултету (Одсек за геологију, Смер за истраживање лежишта минералних сировина) у Београду, 1981. године. На истом Факултету магистрирао је 1996. године са темом „Истраживање урана у пермотријаским седиментима Старе планине“, а потом докторирао 2006. године са темом „Металогенија рејона Старе планине“. Од 1981. године радио је у научно-истраживачкој установи Геоинститут Београд, која је после спајања са фирмом Геозавод Београд, постала нова фирма Геолошки завод Србије. Руководилац више десетина пројеката, елабората и студија из области истраживања лежишта минералних сировина, где је посебна пажња посвећена истраживању урана, злата, бакра, олова и цинка и других металичних и неметаличних минералних сировина. Велики допринос дао је и у области геонаслеђа и заштите животне средине. Поред успешне примене савремених метода геолошке проспекције и истраживања лежишта и појава минералних сировина у различитим геолошким срединама, што је довело до њиховог просторног дефинисања и геолошке оцене, пројектовао je и руководио спровођењем различитих метода геохемијске проспекције. Радио је на детаљној геолошкој анализи дистрибуције и расподеле рудних и индикаторних елемената преовлађујућих геохемијских асоцијација у примарним, секундарним геохемијским и хидрохемијским ореолима њиховог расејавања у различитим геолошким срединама. У оквиру научно-техничке сарадње са Либијом, учествовао је реализацији Пројекта “Геолошка карта Либије”, са посебним задатком на истраживању лежишта минералних сировина. У овим истраживањима учествовао је на 9 листова Основне геолошке карте Либије у размери 1:250 000. За исте просторе аутор је металогенетских карата, где је посебна пажња посвећена истраживању злата, бакра, урана и других металичних минералних сировина. Од 2011. године учествовао је на два научна пројекта у земљи. Члан републичке Комисије за ревизију елабората од 2006. године. Члан Техничке комисије за оцену студија утицаја на животну средину од 2009. године. Објавио је 79 радова (научни и специјалистички) у домаћим и страним часописима, зборницима и монографијама. У звање истраживач-сарадник изабран је 26. марта 1998. године. У звање научни сарадник изабран је 31. маја 2007. године, а у звање виши научни сарадник 2015. године. Аутор и коаутор је три монографије: "Геодиверзитет и геонаслеђе Голије и Пештери" (аутори: др Љиљана Грујичић Тешић и др Јован Ковачевић); "Металогенија Старе планине" (аутор др Јован Ковачевић) и "Истраживање нуклеарних минералних сировина" (аутори: проф. др Раде Јеленковић, Гојко Рончевић, др Јован Ковачевић). Учествовао је у раду бројних стручних комисија.

1947, Самарканд, Узбекистан

Дипломирала je 1970. године нa Геолошком факултету Московског државног универзитета (МГУ) Ломоносов. Магистрирала је на катедри за геохемију МГУ 1975. године, а докторирала на Катедри за геохемију Рударско-геолошког факултета у Београду 1986. године. Радила је на истраживачким пројектима САНУ, на технолошким пројектима Института за општу и физичку хемију и пројектима проучавања састава и особина минералних и термоминералних вода у Институту за водопривреду “Јарослав Черни”. Била је ангажована као научно-стручни преводилац и инокореспондент у Компанији “Браћа Карић” - индустријски и грађевински инжењеринг, и учествовала је у раду са иностраним пословним делегацијама на припреми и превођењу бројних пројеката.
Од 1993. до 2006. године радила је на Универзитету БК, као ванредни професор на предметима Еколошки менаџмент и Технолошки развој и редовни професор за уже научне области Менаџмент животне средине и Управљање квалитетом и технолошким развојем. У периоду 2006-2007. година била је директор Високе школе за Eколошки инжењеринг Универзитета Унион, а од 2008. године запослена је на Универзитету Едуконс у Сремској Каменици.
Публиковала је око 190 научних радова из метода проучавања и синтезе нових материјала, компјутерског моделирања, геохемије, биогеохемије, физичке хемије, еколошког менаџмента, и заштите животне средине. Аутор је и коаутор 5 монографија, и 2 дела монографско-уџбеничког карактера. Председник је Управног одбора Научно-стручног друштва Ecologica, и главни уредник часописа „Ecologica“.
Дописни члан је Међународне академије информатизације, дописни и редовни члан Српске Академије иновационих наука.

1946, Зајечар

Дипломирао је 1973, на Техничком факултету у Бору, магистрирао 2005. и докторирао 2007. на Фа­култету за пословне студије Мегатренд Универзитета у Београду. После дипломирања радио је као инжењер приправник и сменски инжењер у Флотацији Рудника бакра Бор. У периоду од 1979. до 1984. био је технички директор, а од 1984. до 1990. је директор Флотације. Од 1990. до 2000. радио је као помоћник директора Рудника бакра Бор за производњу и развој неме­та­ли­чних минералних сировина. Од 2000. до 2003. обављао је послове стру­чног сарадника за производњу неметала и руководиоца Сектора за производњу и развој неметала. Од 2003. године стално је запослен на Факултету за менаџмент у Зајечару. После одбрањене магистарске тезе, изабран је за асистента за предмет Управљање пројектима. По одбрани докторске дисертације изабран је у звање доцента, а од 2011. год. у звање ванредног професора. На функцији продекана за наставу је био од 2009. год. до одласка у пензију 2012. год.

Публиковао је преко 30 научних и стручних радова у домаћим и међуна­родним часописима. Од тога пет у домаћим часописима и 20 саопштења на научно-стручним скуповима. У иностранству је публиковао 10 радова и то 7 на научно стручним скуповима и 3 у часописима. Aутор је и коаутор неколико универзитетских уџбеника. Као стручни сарадник или консултант, учествовао је у изради преко 10 про­јеката за потребе Рудника бакра Бор.

1966, Бор

Студије започиње 1985. године на Техничком факултету у Бо­ру - Смер за припрему минералних сировина. Ди­пломирао је 1990. године. Након дипломирања запошљава се у РБН-у и почиње да ради у Борској флотацији, а 1991. године прелази у Флотацију Велики Кривељ. Након поло­женог стручног испита из области рударства постављен је за руководиоца Јаловишта, а затим 1993. године на место техничког руководиоца производње. На Технички факултет у Бору, где се и сада налази, прелази 1995. године. Магистарске студије уписује 1992. године на Техничком факултету у Бору, струка рударска - профил: магистар техничких наука за припрему минералних сировина. Успешно је одбранио магистарску тезу 30.06.1998. године. Рад на докторској дисертацији са темом: ‘’Модел кинетике просејавања’’ започео је 1998. године, а исту је успешно одбранио 15. децембра 1999. године на Техничком факултету у Бору. Јануара 2000. године изабран је у звање доцента на предмету Одво­дњавање, јаловишта и заштита животне средине, а настава му је поверена и из предмета Пројектовање у ПМС-у и новог предмета Технологије припреме секундарних сировина. У звање ванредног професора изабран је децембра 2004. године, а реизабран 2009. године, а у звање редовног професора иза­бран је 2014. године. Сада држи наставу из уже научне области Минералне и рециклажне технологије на предметима: Уситњавање и класирање сировина, Управљање чврстим отпадом, Технологије рециклаже, Основи пројектовања у ПМС-у, Јаловишта у ПМС-у, Теоријске основе за израду дипломског-мастер ра­да. Аутор или коаутор је 147 радова од чега: 8 радова у међународним нау­чним часописима са СЦИ листе, 14 радова у националним часописима, 54 рада објављена на међународним научним скуповима и штампана у целини у збо­рнику радова, 71 рад објављен на националним научно-стручним скуповима и штампан у целини у зборнику радова. Аутор и коаутор је два универзитетска уџбеника. Учествовао је као руководилац или као члан радних група у изради 14 студија, 13 пројеката и већег броја техничких контрола пројеката. Учествовао је у реализацији 8 пројекта који су финансирани од стране републичких фондова или министарстава и једног међународног пројекта. Главни уредник је два национална научна часописа: Рециклажа и одр­живи развој и Journal of Mining and Metallurgy, Section A: Mining.

1970. Штип, С. Македонија

Дипломирала на Рударско-геолошком факултету (Одсек за рударство) у Штипу, 1995. године, на тему „Бушачко-минерски радови код експлоатације источног дела рудног тела Чукар 2, са освртом на заштиту објеката“. Од марта 2001. године запослена је као млађи асистент на групи предмета из области рударства на Рударско-геолошком факултету у Штипу. Магистрирала на истом Факултету, 2005. године са темом „Савремена технологија за изградњу специјалних рударско-инжењерских објеката". Докторску дисертацију са темом „Методологија утврђивања функционалне зависности трошкова од врсте радне средине и величине профила при изградњи хоризонталних рударских просторија", под менторством проф. др Зорана Десподова одбранила је 2011. године, такође на Рударско-геолошком факултету у Штипу.
У звање доцента изабрана је 2012. године на Факултету за природне и техничке науке, Универзитет „Гоце Делчев“ – Штип, на научним областима: Изградња јамских просторија и Механизација и аутоматизација у рудницима. Године 2016. изабрана је у звање ванредног професора, а у звање редовног професора 2021. године, за исте научне области.
Као професор на ФПТН-у је укључена у извођењу наставе на додимпломским, магистарским и докторским студијама и то:
Додипломске студије: Изградња рударских објеката, Основи рударства, Технички материјали, Статика, Дефинисање радне средине, Моделовање јамских конструкција, Изградња тунела, Управљање производњом и Управљање људским ресурсима.
Магистарске студије: Савремене методе изградње рударских објеката и Подградни системи.
Докторске студије: Подземне конструкције и Управљање посебним токовима отпада.
Била је ментор више од педесет дипломских радова, члан комисија за одбрану више од тридесет дипломских радова, десет магистарских радова и једне докторске дисертације.
Публиковала је преко 130 научних и стручних радова у домаћим и међународним часописима. На професионалном плану, активност јој се огледа кроз учешће у изради апликативних пројеката из области рударства, заштите животне средине, безбедности и здравља на раду и управљања комуналним отпадом. Само у периоду од 2017. до 2021. године учествовала је у креирању више од 20 пројеката.
Активан члан је Савеза рударских и геолошких инжењера Македоније (СРГИМ), члан је Универзитетског сената и члан Организационог одбора Међународне конференције ПОДЕКС-ПОВЕКС.

1955, Лопаре, Босна и Херцеговина

Завршио Рударско-геолошки факултет у Тузли, Одсјек примјењена геологија 1978. године. Магистрирао на Рударско-геолошком факултету у Тузли 1986. године. Докторирао на Рударско-геолошком факултету у Бео­граду 1989. године. Од 1978–1981. године радио је у “Геоинжењерингу” Сарајево, а даље до 1992. године у комбинату “СОДАСО” Тузла, организациона јединица Рудник соли. У периоду од 1986–2002. године ангажован у настави на Рударско-геолошком факултету у Тузли у звањима од вишег асистента до доцента. Почетком 1993. године ангажован на Грађевинском факултету у Суботици гдје је прошао кроз сва универзитетска звања до редовног професора уни­ве­рзитета 2001. године. Крајем 1997. године оснива Технички институт у Бије­љини. Области дјеловања Института су геологија, грађевинарство, испити­вање грађевинских материјала, рударство, уређење пољопривредног земљи­шта и заштита животне средине. У периоду од 2000–2002. године обављао је функцију министра за урба­низам, грађевинарство, стамбено–комуналну дјелатност и екологију у Влади Републике Српске, а од 2002–2006. године, био је народни посланик у Ску­пштини Републике Српске и предсједник Одбора за заштиту животне средине.Предсједник, а касније члан Научног савјета за израду просторног плана Републике Српске био је у периоду од 2001–2007, као и члан Научног савјета за израду више просторних планова општина у Републици Српској. Члан је Одбора за геонауке, Академије наука и умјетности Републике Српске од 1998. године. Дописни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске од 2012. године.

У протеклом периоду објавио је око 160 стручних и научних радова у раз­ним часописима и научним скуповима и конгресима у земљи и иностранству. Аутор је четири стручне књиге од којих је једна преведена на мађарски језик. Такође, одговорни пројектант или сарадник на изради преко стотину разних пројеката, студија и елабората. Учествовао је активно на бројним домаћим и међународним скуповима. Оснивач и главни и одговорни уредник часописа Архив за техничке науке.

1937, Гњилане

Дипломирао је на Рударско-геолошком факултету у Београду 1962. године. Магистрирао је 1978. године на Рударско-геолошком факултету, а докторирао са тезом „Оптимални развој индустрије алуминијума у СР Црној Гори са аспекта укључивања у међународну подјелу рада“. Области посебног доприноса: оптимизација технолошких процеса у области производње боксита, глинице и алуминијума, производња и штедња енергије. Професионална делатност: Био је директор производње и технички директор у Рудницима боксита Никшић, директор Департмана за научна истраживања Светског удружења за боксит, Кингстон, Јамајка, директор Развоја и контроле квалитета у Комбинату алуминијума у Подгорици и директор Републичког завода за геолошка истраживања Подгорица. Добитник је већег броја повеља и признања.

1948, Miechow, Пољска

Дипломирао је и магистрирао (Мр) 1972. године на Рударско-металуршкој академији (АГХ) у Кракову, Пољска. Специјализацију је радио из области Економика у рударству. Докторску дисертацију (Др) одбранио 1981. године на АГХ Краков. На Рударско-металуршкој академији предавао је на Катедри за подземну експлоатацију минералних сировина наставне предмете: Увод у рударство, Рударске технологије, Инжењеринг минералних сировина и др. Велики истраживачки рад остварио је у областима: технологија у рударству чврстих стена, економика рударства, менаџмент у рударству минералних сировина. Поред рада на едукационим процесима на АГХ, од 1996. године позван је да свој рад оствари и у Пољској академији наука – Институт за минералну економију и енергију од када активно ради у обе институције, дајући свој огромни допринос признат и познат у рударству Пољске и многим земљама света. Био је декан Рударског факултета за АГХ. Главни је директор и креатор организационог комитета Школе за подземну експлоатацију (Одељење Ака­демије) од њеног оснивања 1992. године.

Током његове стручне и научне активности припремио је и израдио преко 155 индустријских извештаја за пољску рударску индустрију, од чега је преко 100 извештаја везано за руднике злата. Др Jerzy Kicki је објавио преко 200 научних и стручних радова и више од 40 књига и монографија.Члан је многих пољских и међународних институција и организација као: члан Пољске академије наука, Удружења рударских инжењера, пољско Удру­жење планетарних наука, Привредне коморе и многих других рударских ор­ганизација.

1944, Корабија, Румунија

Дипломирала је 1966. године - инжењер из области обраде минерала, Рударски институт у Петросани. Докторирала је 1981. године - доктор техничких наука - докторска теза из области флотације. Аутор је више истраживачких радова у вези са практичним проблемима постројења за обраду руде у Румунији. Аутор је или коаутор 157 истраживачких радова објављених у стручним часописима и у публикацијама са националних и међународних конференција и конгреса, више књига и брошура. Владин је експерт и специјалиста за процене у области обраде минерала. Члан је Националног одбора за рударство, Издавачког одбора „Ревије за рударство“ и ревије „Анали Универзитета у Петросанију“, Румунски институт друштвених наука и др.

1959, Република Српска, БиХ

Дипломирао је на Рударско-геолошком факултету у Тузли, одсек Примијењена геологија 1982. Исте године се запошљава у Институту за инжењерску геологију и геотехнику односно Геолошком заводу БиХ у Сарајеву на пословима израде Основне инжењерскогеолошке карте 1:100 000. У периоду до 1992. године прошао је све фазе стручног унапређења, од инжењера приправника, сарадника, самосталног пројектанта до водећег инжењера за истраживање и пројектовање. Од 1992. године ради у Геолошком заводу Републике Српске са седиштем у Зворнику. Дао је велики допринос пресељењу Геолошког завода из Сарајева у Зворник, након Дејтонског мировног споразума, његовој ревитализацији и довођењу до респектабилног државног завода повезаног са великим бројем сродних институција земаља у окружењу и Геолошким заводом НР Кине. Као дугогодишњи руководилац Геолошког завода ради на његовој афирмацији и унапређењу геолошких истраживања у Републици Српској. Коаутор је монографије „Минералне сировине Републике Српске“. Аутор је Прегледне геолошке карте Републике Српске 1:300 000, и Прегледне инжењерскогеолошке карте Републике Српске 1:300 000 са пратећим тумачима. Написао је публикацију под називом „Дугорочни програм развоја основних геолошких истраживања Републике Српске“, коју је усвојила Народна скупштина Републике Српске 2014. године као стратешки документ. Аутор је Основне инжењерскогеолошке карте РС 1: 100 000, лист Бања Лука, с пратећим Тумачем. Покретач је и уредник научно-стручног часописа „Геолошки гласник-нова серија“, гласила Геолошког завода Републике Српске који наставља традицију објављивања научних, стручних и прегледних радова из области геолошких истраживања. Од пресељења у Зворник штампано је пет бројева гласника, три Упутства за израду: Основне геолошке карте Републике Српске 1: 50 000, Основне хидрогеолошке карте РС 1:100 000. Коаутор је Упутства за израду Основне инжењерскогеолошке карте РС 1: 100 000. Покретач је учлањења Геолошког завода РС у Асоцијацију европских геолошких завода-EGS, као придруженог чланa, где представља Републику Српску. Такође, покретач је и организатор Међународног научно-стручног скупа који организује Геолошки завод Републике Српске, под називом „Геологија Републике Српске и региона“. Урадио је преко 200 елабората, пројеката, техничких контрола и експертиза из области геологије и геотехнике.

1964, Брчко

У Тузли, на Геолошком одсеку, Рударско–геоло¬шког факултета, дипломирао је 1988.г. Магистрирао је 1995.г. на Рударско-геолошком факултету у Београду у области геологије, а докторирао 2000.г. на истом факултету у области хидрогеологије. Марта 1988. године се запослио у комуналном предузећу „РАД“ Зворник где је радио на пословима инжењера геологије, инжењера за развој, РЈ Водовод и техничког директора. Од 2001.г. ради у Институту за примењену геологију и водоинжењеринг „ИПИН“ у Бијељини, као технички директор предузећа и касније као руководилац Института, где је основао и лабораторије за хидрогеологију, водопривреду и геомеханику, и радну јединицу за извођење теренских геофизичких и радова на истражном бушењу и извођењу бунара. На Универзитету у источном Сарајеву, Технолошком факултету у Зворнику је 2018.г. изабран за редовног професора за ужу научну област «Друга инжењерства и технологије», а био је руководилац тима Технолошког факултета у Зворнику за реализацију научног пројекта „Супституција електричне енергије са геотермалном енергијом за грејање и хлађење“, који је финансирало Министарство науке и технологије РС. У свом научном раду, оријентисан је на област хидрогеолошких истраживања, коришћења и заштите подземних вода и геосредине, заштите животне средине и минералних ресурса, а првенствено подземне воде. Има објављених 5 књига, 45 објављена рада. Био је члан више научних и организационих одбора научних конференција и конгреса, и члан је међународног удружења хидрогеолога „ИАХ“. Посебно се истиче доприносом по питању резултата истраживања и обезбеђења подземне воде за водоснабдевање водовода и привредних субјеката Приједора, Дринића, Бањалуке, Српца, Doboja, Станара, Бијељине, Козлука, Зворника, Сокоца, Термоелектране у Станарима, као и ревитализације бунара за водоснабдевање Великог Градишта, Ћуприје, Малог Зворника, Зворника, Брезовог поља, Шамца, Добоја, Градишке и Приједора и обезбеђења минералне воде за фабрику Витинка у Козлуку и воде за флаширање изворишта „Вивиа“. Био је руководилац хидрогеолошких и геотехничких истраживања за хидроелектрану Улог на Неретви, ХЕ „Мрсово“ на Лиму, термоелектране Станари и изградње других објеката, као и детаљних хидрогеолошких истраживања за више бања, рудника угља, а аутор је преко 300 пројеката, студија и елабората из области геолошких и хидрогеолошких истраживања.

1946, Русе, Бугарска

Дипломирао је 1970. године на Факултету за машинско инжењерство и пољопривредну механизацију, Русе. Одбранио је докторску дисертацију „Дијагностика безбедности животне средине“ 2006. године у Софији. Експерт је Националне акредитационе комисије. Шеф је Департмана за екологију и заштиту животне средине на државном универзитету „Ангел Канчев“, Русе, Бугарска. Области рада су му: еколошка безбедност и заштита животне средине, нове технологије, процена еколошких ризика и пројекат утицаја на животну средину производних делатности из различитих сектора индустрије. Разрадио је нове методе за тестирање, анализу и процену ризика у ванредним ситуацијама.
Држао је предавања на 30 предмета из мултидисциплинарних области заштите животне средине и менаџмента ризика еколошких катастрофа и хаварија. Аутор је 22 монографије и универзитетска уџбеника, око 250 научних и стручних радова, и бројних реферата на међународним научним скуповима. Водио је двадесет научних пројеката из области заштите животне средине и управљања еколошким ризиком у хемијској и машинској индустрији.
Има пет патената из области инжењерства заштите животне средине. Члан је Експертске комисије за екологију и заштиту животне средине. Владимир Томов координира научну сарадњу сродних институција широм Бугарске и других држава Европске уније, као и земаља у окружењу.