ПОЧАСНИ ЧЛАНОВИ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

(1921, Ниш)
Дипломирао је 1948. на Машинском факултету у Београду. Као инжењер, радио је у погону, конструктивном бироу и учествовао у организовању производње мотоцикла „Соко“ у фабрици „Иво Лола Рибар“ у Железнику и у ИКЛ, а сарађивао је и са Институтима „Кирило Савић“ и „Михаило Пупин“. За асистента је постављен 1949. године. Докторирао је 1960. и исте године постављен је за доцента, затим за ванредног професора. Редовни професор је од 1974. године. Предавао је на Машинском факултету у Београду, Нишу, Приштини, Подгорици и Новом Саду, на постдипломским студијама. Један је од оснивача Завода за аутоматско управљање и Лабораторије за експерименталну наставу и истраживачку делатност.

У његовим научним радовима разматране су теоријске поставке дигиталне и физи логике, апстрактна и структурна теорија дигиталних и донекле аналогних аутомата као модела за азбучна пресликавања. Аутор је бројних публикација међу којимa се издвајају књига „Машинска обрада,“ „Основи хидрауличких инсталација“ и „Аутоматизација производње“, као и приручници „Индустријска пнеуматика“ и „Индустријска хидраулика“ и др. За експерта Савезног министарства за развој и науку именован је 2000. године.

(1932, Поповићи код Гламоча, Босна и Херцеговина)
Рударско-геолошки факултет у Београду је завршио 1960. године. Магистрирао је 1976. на истом факултету, а докторску дисертацију је одбранио 1991. године. Радио је као рударски инжењер у руднику лигнита „Станари“ код Добоја, на пословима техничке припреме, као руководилац производње и управник рудника, затим у Руднику бакра Бор на погону „Јама“, у техничкој припреми производње, као руководилац Доњег ревира, руководилац производње и управник "Јаме", а потом у Дирекцији РББ. У Институту за бакар у Бору радио је од 1980. до пензионисања 1999, као самостални пројектант, руководилац Одељења за подземно откопавање руде, помоћник директора и као директор Института. Ангажован је на Техничком факултету у Бору, као асистент, а затим као ванредни професор за предмет Пројектовање рудника.
Својим радом у „Јами“ Бор дао је значајан допринос на модернизацији производње, увођењем боље организације рада, модерније опреме, нових метода за откопавање руде у појединим рудним телима. Аутор је и коаутор књига „Откриће и експлоатације борског лежишта бакра“ и „Прилог за монографију Рударско-топионичарски басен“. Објавио је 40 стручних и научних радова у часописима и учествовао на изради више од стотину развојних програма, студија и пројеката.  Носиоц је бројних признања: Шистекова награда РТБ-а, Октобарска награда града Бора, Орден рада са сребрним венцем и др.

(1932, Тузла, Босна и Херцеговина) 

Рударски факултет у Београду уписао 1954, дипломирао 1959, магистрирао 1969, а докторирао 1980. године. Радио у рудницима угља “Тито''-Бановићи” од 01.11.1959. године до 01.01.1969. године на пословима: управник јаме ,,Омазићи'' 5 година, главни инжењер 5 година. Рудници ,,Крека-Бановићи'' од 01.01.1969. до 01.01.1978. године: директор производње 3 године, технички директор 6 година. СОУР ,,Титови рудници''-технички директор 6 година, председник Пословодног од­бора 6 година. Заједничко предузеће рудника угља БиХ, директор 1 годину. Привредна комора Југославије-секретар за енергетику 2 године. За време рада у рудницима обављани су послови: организација рада и развоја, пројектовање и ревизија пројеката јама и површинских копова, отварање нових рудника, израда средњорочних и дугорочних планова рада, организовање спашавања у великим рудничким несрећама.Заслужни члан више рудника, добитник бројних признања, између осталих „Орден рада са Златним венцем“ као и међународна признања.

(1927, Београд)
На конструктивном одсеку Грађевинског факултета у Београду дипломирао је 1952. године. После дипломирања запослио се у грађевинском предузећу „КМГ Трудбеник“ дд, предузећу за пројектовање и грађење, где је радио до 1983. године као оперативни инжењер. Био је шеф градилишта, заменик управника градње као један од руководилаца градилишта ХАЛЕ 1 Београдског сајма.
Од 1957. прелази на рад у Биро при дирекцији. Био је одговорни пројектант за израде пројеката објеката, које је предузеће градило у земљи и иностранству. Упоредо са овим радом бавио се и наставном делатношћу. 1973. године је изабран за ванредног професора на Грађевинском факултету у Београду при Катедри за организацију радова. Предавао је и на трећем степену на факултетима у Београду, Новом Саду, Нишу, Загребу, Бања Луци.
У свом стручном раду имао је више значајних пројеката и достигнућа. Увео је нове методе монтирања, примењених на низу објеката. Био је пројектант и извођач и стамбених објеката. Један је од иницијатора за панелни систем повезивањем панела кабловима за преднапрезање. Градио је следеће објекте: Музеј ваздухопловства у Сурчину, магацини луке „Београд“, у Бару, Сплиту, Смедереву, Никшићу, Мајданпеку, Новом Bору и Трмницама у Чехословачкој, Сремској Митровици, Новом Саду, Панчеву, Прахову, Ђердапу, Загребу, Параћину.
Своје вишедеценијско искуство приказао је у књизи „Примена монтажног грађења“. Носиоц је бројних друштвених признања. За укупан рад у привреди од 1953-1983. године и у просвети од 1961-2003. године примио је Повељу за животно дело, 2006. године.

(1930, Вршац)
Дипломирао је и докторирао на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Упоредо са пројектовањем и изградњом објеката високе градње бави се урбанолошком теоријом, архитектонском и ликовном критиком. Био је гостујући професор на Архитектонском факултету Свеучилишта у Загребу и на Архитектонском факултету у Сарајеву. Креатор је уникатних дела примењене уметности као што су ентеријер, дизајн намештаја, графички дизајн, керамика, барељеф, витраж, ковано гвожђе. Карикатуре и илустрације објављивао је у тиражној штампи и у периодици. Аутор је дванаест књига, научних студија, монографија, антологија, зборника есеја, путописа, хроника, афоризама. Био је председник Друштва уметничких критичара Србије, члан Управног одбора и Уметничког савета УЛУПУДС у више мандата.
Добитник је бројних признања и награда међу којима се издвајају годишња награда УЛУПУДС за 1986. и 1988, Повеље Културно-просветне заједнице у Бечеју и Награда УЛУПУДС за животно дело.

(1940, Књажевац)

Дипломирао је на Ру­дарско-геолошком факултету 1963 године. Магистрирао је 1972 на РГМФ Бео­град-Бор, на Смеру за подземну експлоатацију лежишта минералних сировина, а на Техничком факултету у Бору докторирао је 1975 године. Др Миодраг Миљковић, до пензионисања 2005 године био је редовни професор на Техничком факултету у Бору, на предметима: Техничка заштита у рудницима, Вентилација рудника, Одводњавање рудника и Заштита животне средине у рудницима – на редовним студијама, а на постдипломским студијама био је ментор наставе из групе предмета: Методологија научног истраживања, моделирања, оптимизације и програмирања.  

Поред великог броја радова објављених на саветовањима, конфере­нци­јама, научним скуповима и часописима, објавио је, као аутор или у сарадњи са групом аутора, следеће књиге: Рударска хидротехника, Институт за бакар Бор, 2005 год. Сигурност и вентилација рудника, Институт за бакар Бор, 2009 год. Основи рударске ергономије, Институт за бакар Бор, 2012 год. Рударска ергономија, Институт за бакар Бор, 2012 год. Менаџмент осигурањем имовине и лица у рударству, ТЦИП д.о.о. Врњачка Бања, 2011 год. 

(1944, Београд)

Дипломирао је на Грађевинском факултету (Конструктивни одсек) у Београду 1968. године. Магистрирао је на Институту Илиноиса за технологију, CAД у области грађевинарства 1973. године. Регистрован је као Профе­сиона­лни инжењер у неколико савезних држава CAД, а као конструктивни инжењер у држави Илиноис. После дипломирања одлази у САД где је десет година радио у De Leuw, Cather and Co, фирми за пројектовање мостова и метроа. У том периоду је пројектовао мноштво челичних и бетонских мостова, укључиво прве предна­прегнуте мостове у Кувајту, као и неколико метроа. Истиче се челични мост преко реке Мисисипи дужине преко једног километра са лучним распоном главног отвора од 200 метара. После тога прелази у Wiss, Janney, Elsner Asssociates, Inc. (WJE) из Чикага где ради 36 година, а тренутно je на дужности потпредседника. WJE je најпо­знатијa фирме за испитивање конструкција и пројектовање санација грађе­вин­ских објеката у САД.

Мр Предраг Поповић је у свом вишедеценијском раду успешно реализовао близу 2.000 пројеката. Mp Поповић је аутор 60 радова у зборницима радова са научно-стручних скупова, претежно међународних, као позвани аутор, али и на домаћим конфе­ренцијама и другим скуповима и часописима. Oн je oдржао и преко 300 преда­вања на међународним конгресима и техничким конференцијама.

(1931, Београд)
На Архитектонском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 1957. године. У Урбанистичком заводу града радио је до 1962. године. Од 1962. до 1996. године ради као асистент, доцент, ванредни професор и редовни професор на предметима Елементи пројектовања, Архитектонска анализа, ТП Становање, Синтезни пројекат III - Студио. Ментор је на постдипломским студијама Становање. Био је продекан за наставу и декан у два мандата.
Пројектантска делатност обухвата области урбанизма, архитектуре и ентеријера, учешће на међународним, јавним и позваним конкурсима. Урбанистичка делатност обухвата учешће на урбанистичким студијама, урбанистичким пројектима, детаљним и регулационим плановима (14 планова). Има 45 реализованих пројеката објеката, зграда и 12 пројеката ентеријера.
Добитник је бројних призања и награда, међу којима се издвајају: Октобарска награда града Београда за зграду ФДУ 1975, награда „Борбе“ и награда Салона архитектуре за блок 23 на Новом Београду 1975, Октобарска награда Града Београда за осмогодишњу школу блок 23 1978, признање Салона архитектуре и награда УЛУПУДУС за реконструкцију и ентеријер Христове Пентекостне цркве у Београду 1993. године и др.