ОДЕЉЕЊЕ ЗА САОБРАЋАЈ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

(1941, Београд)
Дипломирао је 1964, магистрирао 1974, а докторирао 1978. године на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Професионалну активност започео је у фабрици „Искра" у Крању Словенија, као водећи инжењер на планирању, развоју, пројектовању, монтажи и одржавању телекомуникационих система. На Саобраћајном факултету биран је у сва звања, од асистента (1969) до редовног професора (1987). Од 1993. године сарађује као гостујући професор на University of Texas at Arlington, UTA, TX, USA.
Утемељивач је више научних дисциплина у Србији: Дигитална обрада слике и видеа, Пакетски пренос видеа у мрежама са АТМ поступком, Мултимедијалне комуникације, жичне и бежичне. Аутор је или коаутор више од 450 библиографских јединица. Био је руководилац или сарадник у 67 пројеката у области основних и примењених истраживања. Међу научним доприносима проф. Бојковића истичу се: развој модела за анализу квалитета слике, развој метода за кодовање мирне и покретне слике, увођење асинхроне трансфер мод (АТМ) технологије, развој дигиталних широкопојасних мрежа са интегрисаним сервисима ISDN и др.
Зоран Бојковић је Senior Member IEEE, члан EUROSIP, Њујоршке академије наука, члан IASTED, Калгари (Канада) и бројних других домаћих и међународних институција. Носилац је признања "Man of the Year 1998" и годишњег признања Princeton Premier (Business Leaders and Professionals) за 2008. које се додељује у САД. Добитник је и више домаћих признања, повеља, плакета и захвалница.

(1939, Беране, Црна Гора)
Саобраћајни факултет у Београду завршио је 1966. године. Магистрирао је 1972. године, а докторирао 1976. године на Машинском факултету у Београду. Као корисник стипендије IREX 1973–1974. године био је на истраживањима у области технологије организације и менаџмента у САД на Принстону (Princenton University), Харварду (Harvard University), Флориди (Florida State University), у Калифорнији (University of California, Лос Анђелес) и Мичигену (Univesity of Michigen).
Радни век започео на Техничком факултету у Подгорици. 1977. године прелази на Саобраћајни факултет у Београду, на коме је биран у сва звања од доцента до редовног професора. По позиву, држао је предавања на Економском факултету у Београду, Факултету организационих наука и на Саобраћајно-техничком факултету у Добоју, као и на Војно-техничкој академији. Био је директор Института Саобраћајног факултета, декан Саобраћајног факултета у Београду, потпредседник Југословенске инжењерске академије и директор Института те Академије. Сада се налази на положају декана Факултета за менаџмент у саобраћају и комуникацијама у Беранама.
Аутор и коаутор је преко 70 научно-истраживачких и истраживачких пројеката. Био је руководилац југословенског експертског тима за израду Стратегије развоја саобраћаја и веза СФРЈ. Аутор је preкo 100 научних и стручних радова, експертиза и рецензија, уредник Зборника радова и организатор стручно научних скупова домаћег и међународног карактера. Одликован је орденом рада са златним венцем 1990. године. Добитник је бројних повеља и признања.

(1924, Београд)
Дипломирао је на Електротехничком факултету у Београду 1951. године. Докторирао на Саобраћајном факултету у Београду 1983. године. Радни век започео у Градском саобраћајном предузећу Београд, на радним местима шефа електротехничке службе, руководиоца Техничког сектора и Сектора за развој и помоћника генералног директора. За доцента на Електротехничком факултету у Сарајеву изабран је 1961. године. Руководио је радним тимом за електричне локомотиве у „Енергоинвесту“ који је са француским железницама (SNCF) учествовao на електрификацији прве пруге у Југославији, на деоници Сарајево–Плоче.
За доцента на Саобраћајном факултету у Београду изабран је 1969, у звање ванредног професора 1973, а 1983. у звање редовног професора. Оснивач је Катедре за вучу возова и возна средства. Пројектовао је и са сарадницима реализовао лабораторију за електричну вучу у железничком и градском саобраћају. Био је вишегодишњи директор Завода, директор Института и декан Саобраћајног факултета у Београду.

(1933, Пожега)
Дипломирао на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду 1960. године. На истом факултету је одбранио докторску дисертацију из подручја планирања путева 1976. године. Редовни је професор Саобраћајног факултета у Београду у пензији, научни саветник Института за грађевинарство у Бањој Луци, председник Инжењерске академије Србије од 2010. године.
Осим на матичном факултету, држао је предавања на више факултета у земљи и иностранству (у Београду, Новом Саду, Сарајеву, Загребу и Скопљу) на додипломским и постдипломским студијама. Био је члан Стручног већа Београдског Универзитета за машинство и саобраћај и организационе науке и за архитектуру и грађевинарство и декан Саобраћајног факултета. Објавио је више од 200 радова у домаћим часописима и публикацијама са стручних скупова. Руководио је и био аутор на више од 280 научноистраживачких и развојних пројеката, претежно за потребе развоја и експлоатације путне мреже.
Најзначајнији су: Генерална студија трансјугословенског аутопута Караванке–Ђевђелија, Студија оправданости изградње аутопута Сарајево – Мостар – Јадранско море", Студија аутопута Београд – јужни Јадран, Студија одржавања путева и санације мостова на путној мрежи у Југославији и др. Аутор је бројних монографија, универзитетски уџбеника. Посебан значајан допринос је дао теорији саобраћајног тока и вредновању пројеката путева.

(1935, Прокупље)
Дипломирао 1961. на Грађевинском факултету у Београду, магистрирао на Рударско-геолошком факултету, Катедра за геотехнику 1979, а докторирао 1992. на истом факултету. Саветник је и председник Стручног савета Института за путеве АД, Београд. Бави се општом проблематиком пројектовања, изградње и одржавања путева, а ужа специјалност му је геотехника. Радио је као надзорни орган на изградњи аутопута Братство–јединство од Београда до Скопља, изградњи ђердапског пута, деоница Текија–Кладово–Неготин, као руководилац Бетонске лабораторије Института за путеве Београд, шеф надзора на изградњи континенталног дела Јадранске магистрале од Приштине до Рожаја и на изградњи пута Куршумлија – Приштина–Пећ, шеф мисије Уједињених нација на изградњи пута Дјибо–Дори–Фалангуту, Буркина Фасо и др. Био је технички и генерални директор Института за путеве Београд.
Аутор је преко стотину научних и стручних радова из области путарства и геотехнике, који су објављени у страним и домаћим часописима или материјалима саветовања, симпозијума и конгреса, као и шест књига.
Израдио је више од 500 главних грађевинских пројеката санација терена, путева, мостова, тунела, зграда.

(1930, Требиње, Република Српска)
Саобраћајни факултет два одсека: Одсек за железнички саобраћај и Одсек за друмски саобраћај, завршио је априла 1963. године. Докторат техничких наука стекао је на Саобраћајном факултету 1975. из области интегралног транспорта. Као представник наше земље, Владе и Министарства саобраћаја, учествовао је у више од 40 стручних комисија из домена транспорта и логистике у већини земаља Европе и САД.
Предавао је по позиву на једанаест факултета на додипломској и постдипломској настави из области интегралног транспорта и логистике: у Москви, Кракову, Дрездену, Лозани, Загребу, Ријеци, Сарајеву, Новом Саду, Котору и Битољу, а у Београду поред Саобраћајног на ФОН и Економском факултету.
По завршетку факултета био је на дужности главног републичког инспектора за саобраћај и путеве у Министарству саобраћаја БиХ. Након тога је радио Институту „Кирило Савић“ као водећи и главни инжењер и као директор Завода за технологију саобраћаја. За редовног професора на Саобраћајном факултету, изабран је 1979. године.
Аутор је преко 280 различитих радова. Објавио је 24 књиге и монографије. Урадио је пет нових методологија из области технологије и пројектовања у транспорту и логистици. Руководио је израдом и био аутор или коаутор бројних студија и технолошких пројекта из домена логистике, јавног и индустријског транспорта.
Добитник је бројних одликовања и награда.

(1944, Београд)
Дипломирао је 1969, магистрирао је 1979, а докторирао 1989. године, на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду. Професионалну активност започео је у Багерско-бродарском предузећу у Београду, где је радио као самостални инжењер на планирању, развоју, пројектовању и производњи грађевинског материјала. На Саобраћајном факултету биран је у сва звања, од асистента (1974) до редовног професора (2000. године). Објавио је већи број научних радова у водећим међународним часописима из области водног саобраћаја и транспорта.
Постигао је значајне резултате у развоју научно-наставног и инжењерског подмлатка на другим факултетима Универзитета у Београду (Машински, Грађевински и Филолошки факултет), Универзитета у Подгорици (Факултет за поморство) и Универзитета у Новом Саду (Факултет техничких наука). Одржао је предавања по позиву на Универзитету у Токију за поморске науке и технологију и на универзитетима: Корејски поморски универзитет и Tongmyong Универзитет из Бусана у Јужној Кореји. Учествовао је као експерт у великим инфраструктурним пројектима у Јужној Кореји (изградња највећег светског контенерског терминала у Бусану, која је у току) и Малезији (обнова унутрашњег водног транспорта на Борнеу, 2006).
Аутор је више монографија, и универзитетских уџбеника. Објавио је преко стотину радова у међународним и домаћим часописима и на међународним и домаћим конференцијама, конгресима и стручним скуповима. Учествовао је у изради више од шездесет научноистраживачких пројеката из области водног саобраћаја.

(1946, Карловaц, Хрватска)
Електротехнички факултет у Београду, Одсек за електронику и телекомуникације, завршила је 1970. године. Mагистрирала је на истом факултету, а докторирала на Саобраћајном факултету у Београду 1996. године. После дипломирања радила је као инжењер - конструктор у Електронској индустрији, Фабрици комутационих уређаја, затим у предузећу ПТТ саобраћај Приштина. Након преласка у Заједницу југословенских ПТТ 1978. године, обавља више различитих функција да би у периоду од 1998–2000, била помоћница генералног директора ЗЈПТТ за научноистраживачки рад и међународне послове. Од 2000. године била је в.д. генералног директора мобилног оператера Монет, Подгорица. Од јуна 2003. запослена је на Саобраћајном факултету, Београд.
Наставу је изводила или изводи и на Факултету за менаџмент у саобраћају и комуникацијама у Беранама, Електротехничком факултету Бања Лука, Факултету техничких наука, Нови Сад. Ауторка је или коауторка више међународних и националних монографије, бројних радова објављених у међународним и домаћим часописима и зборницима радова, већег броја важних пројеката и студија од значаја за развој телекомуникација и увођење нових технологија у региону, СФРЈ и Србији.
Чланица је Савета владе Србије за родну равноправност и радне групе за инфраструктуру Националног савета за конкурентност. Води невладину организацију „Једнаке могућности“.

(1938, Подгорицa, Црна Гора)
Дипломирао је на Грађевинском факултету, Одсек за путеве и железнице, 1973. у Београду. У Предузећу за пројектовање путева и мостова „Траса“ Београд радио је као пројектант–сарадник, потом пројектант, главни и одговорни пројектант, руководилац пројекта и директор Завода за пројектовање путева „Траса“. Од 2003. је стручни саветник у Институту за путеве а.д. Београд.
Аутор је више од стотину пројеката, студија, генералних, идејних и главних пројеката, пројеката санације клизишта приступних путева и платоа бензинских пумпи на мрежи аутопутева, магистралних и регионалних путева у Србији и Црној Гори међу којима се издвајају студије и генерални пројекти:
Генерални пројекат могућих алтернатива аутопутског правца Београд – Јужни Јадран (Бар) - I фаза;
Генерални пројекат реалних варијанти аутопута Београд – граница Републике Црне Горе - II фаза;
Студија коридора аутопута Матешево–Подгорица;
Генерални пројекат аутопута Београд–Пожега;
Генерални пројекат измештања магистралног пута М-22 Београд–Љиг, на делу Колубарског басен и др.

(1952, Котор, Црна Гора)
Дипломирао је 1977. на Грађевинском факултету у Сарајеву. Радни век започео у Бироу за студије и пројектовање, „Црна Гора пут“. Од почетка ради самостално на изради пројеката магистралних путева, регионалних и локалних путева, градских улица, булевара, а касније и аутопутева. У периоду од 1986. до 1990. био је директор Бироа за студије и пројектовање, након чега оснива приватно предузеће „Пут инжењеринг“, које се бави инжењерингом у грађевинарству.
Радио је на више од педесет генералних идејних и главних пројеката, међу којима су: магистрални пут Никшић–Требиње, деоница Никшић, магистрални пут Слијепач Мост – Томашево – Павино Поље, рехабилитација магистралног пута Колашин – Мехов Крш, аутопут Андријевица–Беране–Бољаре, аутопут Танки рт – укрштање с путем Подгорица–Цетиње, аутопут Веруша–Матешево, више идејних и главних пројеката реконструкције магистралних путева, више идејних и главних пројеката путева нижег ранга и пројеката реконструкције путева, улица, санирања клизишта и слично.
Учествовао је у великом броју ревизија планско-пројектне и студијске документације и техничких прегледа за путеве свих рангова и руководио реализацијом више објеката које је извео „Пут инжењеринг“.