Добродошли на сајт Инжењерске академије Србије Почетна страна | English
   

ОДЕЉЕЊЕ ЗА САОБРАЋАЈ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

Бојковић Зоран

(1941, Београд)
Дипломирао је 1964, магистрирао 1974, а докторирао 1978. године на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Професионалну активност започео је у фабрици „Искра" у Крању Словенија, као водећи инжењер на планирању, развоју, пројектовању, монтажи и одржавању телекомуникационих система. На Саобраћајном факултету биран је у сва звања, од асистента (1969) до редовног професора (1987). Од 1993. године сарађује као гостујући професор на University of Texas at Arlington, UTA, TX, USA.
Утемељивач је више научних дисциплина у Србији: Дигитална обрада слике и видеа, Пакетски пренос видеа у мрежама са АТМ поступком, Мултимедијалне комуникације, жичне и бежичне. Аутор је или коаутор више од 450 библиографских јединица. Био је руководилац или сарадник у 67 пројеката у области основних и примењених истраживања. Међу научним доприносима проф. Бојковића истичу се: развој модела за анализу квалитета слике, развој метода за кодовање мирне и покретне слике, увођење асинхроне трансфер мод (АТМ) технологије, развој дигиталних широкопојасних мрежа са интегрисаним сервисима ISDN и др.
Зоран Бојковић је Senior Member IEEE, члан EUROSIP, Њујоршке академије наука, члан IASTED, Калгари (Канада) и бројних других домаћих и међународних институција. Носилац је признања "Man of the Year 1998" и годишњег признања Princeton Premier (Business Leaders and Professionals) за 2008. које се додељује у САД. Добитник је и више домаћих признања, повеља, плакета и захвалница.

Вешовић Вујадин

(1939, Беране, Црна Гора)
Саобраћајни факултет у Београду завршио је 1966. године. Магистрирао је 1972. године, а докторирао 1976. године на Машинском факултету у Београду. Као корисник стипендије IREX 1973–1974. године био је на истраживањима у области технологије организације и менаџмента у САД на Принстону (Princenton University), Харварду (Harvard University), Флориди (Florida State University), у Калифорнији (University of California, Лос Анђелес) и Мичигену (Univesity of Michigen).
Радни век започео на Техничком факултету у Подгорици. 1977. године прелази на Саобраћајни факултет у Београду, на коме је биран у сва звања од доцента до редовног професора. По позиву, држао је предавања на Економском факултету у Београду, Факултету организационих наука и на Саобраћајно-техничком факултету у Добоју, као и на Војно-техничкој академији. Био је директор Института Саобраћајног факултета, декан Саобраћајног факултета у Београду, потпредседник Југословенске инжењерске академије и директор Института те Академије. Сада се налази на положају декана Факултета за менаџмент у саобраћају и комуникацијама у Беранама.
Аутор и коаутор је преко 70 научно-истраживачких и истраживачких пројеката. Био је руководилац југословенског експертског тима за израду Стратегије развоја саобраћаја и веза СФРЈ. Аутор је preкo 100 научних и стручних радова, експертиза и рецензија, уредник Зборника радова и организатор стручно научних скупова домаћег и међународног карактера. Одликован је орденом рада са златним венцем 1990. године. Добитник је бројних повеља и признања.

Гладовић Павле

(1951, Београд)

Дипломирао је на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду 1975. године, на Одсеку за друмски и градски саобраћај и транспорт. Магистрирао је 1986. године на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду. Докторирао је 1994. године на Сао­браћајном факултету Универзитета у Београду са темом: "Прилог истраживању утицаја тарифне политике на повећање мобилности у јавном градском пут­ничком превозу". Павле Гладовић је око 20 година свог радног века провео у ГСП “Београд” у Београду, на разним стручним и руководећим пословима и то као инжењер сарадник, самостални и главни инжењер, као директор тро­леј­буског ООУР-а, а затим Погона “Дорћол”, заменик генералног директора и генерални директор предузећа. Запослен је на Факултету техничких наука- Департман за саобраћај у Новом Саду од 1996. године до данас, најпре као доцент, ванреди професор, а од 2005. године као редовни професор. На ФТН -у предаје предмете: Технологија друмског саобраћаја и Организација друм­ског саобраћаја на основним академским студијама, предмете: Систем квали­тета у друмском транспорту и Информациони системи у друмском транспорту на мастер студијама и предмете: Оптимизација превоза робе и Оптимизација превоза путника на докторским студијама. 

Др Павле Гладовић, дипл. инж. саобраћаја аутор је oко 150 научно – стру­чних радова. Учествовао је, као један од аутора, на изради 50 студија, елабората и про­јеката из области организације и планирања развоја аутотранспортних преду­зећа. Аутор је четири уџбеника.

Госпић Наташа

(1946, Карловaц, Хрватска)
Електротехнички факултет у Београду, Одсек за електронику и телекомуникације, завршила је 1970. године. Mагистрирала је на истом факултету, а докторирала на Саобраћајном факултету у Београду 1996. године. После дипломирања радила је као инжењер - конструктор у Електронској индустрији, Фабрици комутационих уређаја, затим у предузећу ПТТ саобраћај Приштина. Након преласка у Заједницу југословенских ПТТ 1978. године, обавља више различитих функција да би у периоду од 1998 –2000, била помоћница генералног директора ЗЈПТТ за научноистраживачки рад и међународне послове. Од 2000. године била је в.д. генералног директора мобилног оператера Монет, Подгорица. Од јуна 2003. запослена је на Саобраћајном факултету, Београд.
Наставу је изводила или изводи и на Факултету за менаџмент у саобраћају и комуникацијама у Беранама, Електротехничком факултету Бања Лука, Факултету техничких наука, Нови Сад. Ауторка је или коауторка више међународних и националних монографије, бројних радова објављених у међународним и домаћим часописима и зборницима радова, већег броја важних пројеката и студија од значаја за развој телекомуникација и увођење нових технологија у региону, СФРЈ и Србији.

Чланица је Савета владе Србије за родну равноправност и радне групе за инфраструктуру Националног савета за конкурентност. Води невладину организацију „Једнаке могућности“.

Јовановић Драгутин

(1954, Ваљево)
Ди­пломирао је на Војнотехничкој академији 1977. године у Загребу. Маги­стри­рао је 1984. године из области организације железничког саобраћаја. Докторску дисертацију под низивом "Оптимизација органи­зације железничког саобраћаја и транспорта при масовним превожењима за по­требе ОС", од­бранио је 16.05.1991. године. У звање асистента изабран је 1981. године, предавача 1985. године, 1990. године у звање вишег предавача, потом доцента, ванредног професора, 2001. године у звање редовног професора и 2008. године поно­вно у звање редовног професора. Обављао је бројне руководеће дужности у образовном сектору Мини­старства одбране и то: начелника Катедре транспорта на Војнотехничкој академији, од 1992-1994. год, начелника Саобраћајног смера на Војнотех­ни­чкој академији, од 1994-2001. год, заступника начелника Војнотехничке ака­демије, од 2001 до 2002. год, начелника последипломских студија у Мини­старству одбране, од 2002 до 2004. године, начелника Управе за школство у Министарству одбране, од 2004 до 2008. год, заменика начелника Војне академије, од 2008 до 2009. год. Сада је у радном односу на Високој школи струковних студија-Београдској по­литехници, на којој реализује наставу из следећих предмета основних струковних студија: Логистика, Опрема за рад и средства за заштиту и Логистика отпадних материјала. На специјалистичким струковним студијама реализује на­ставу из предмета: Управљање производима на крају употребе и Ергономија. Поред нас­тавне дужности обавља и дужност руководиоца студијског програма Менаџмент квалитетом.

Аутор, односно коаутор је бројних радова и то: 9 уџбеника, 2 збирке задатака, 1 практикума, 1 монографије националног зна­чаја, 11 скрипти и приручника, 98 научно-стручних радова саопштених на одговарајућим скуповима у земљи и иностранству, 30 радова публикованих у часописима националног значаја са ре­це­нзијом, 2 рада публикована у часопису међународног значаја а 3 рада су припремљена и послата у референтне међународне часописе.

Кузовић Љубиша

(1933, Пожега)
Дипломирао на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду 1960. године. На истом факултету је одбранио докторску дисертацију из подручја планирања путева 1976. године. Редовни је професор Саобраћајног факултета у Београду у пензији, научни саветник Института за грађевинарство у Бањој Луци, председник Инжењерске академије Србије од 2010. године.
Осим на матичном факултету, држао је предавања на више факултета у земљи и иностранству (у Београду, Новом Саду, Сарајеву, Загребу и Скопљу) на додипломским и постдипломским студијама. Био је члан Стручног већа Београдског Универзитета за машинство и саобраћај и организационе науке и за архитектуру и грађевинарство и декан Саобраћајног факултета. Објавио је више од 200 радова у домаћим часописима и публикацијама са стручних скупова. Руководио је и био аутор на више од 280 научноистраживачких и развојних пројеката, претежно за потребе развоја и експлоатације путне мреже.
Најзначајнији су: Генерална студија трансјугословенског аутопута Караванке–Ђевђелија, Студија оправданости изградње аутопута Сарајево – Мостар – Јадранско море", Студија аутопута Београд – јужни Јадран, Студија одржавања путева и санације мостова на путној мрежи у Југославији и др. Аутор је бројних монографија, универзитетски уџбеника. Посебан значајан допринос је дао теорији саобраћајног тока и вредновању пројеката путева.

Перишић Ристо

(1930, Требиње, Република Српска)
Саобраћајни факултет два одсека: Одсек за железнички саобраћај и Одсек за друмски саобраћај, завршио је априла 1963. године. Докторат техничких наука стекао је на Саобраћајном факултету 1975. из области интегралног транспорта. Као представник наше земље, Владе и Министарства саобраћаја, учествовао је у више од 40 стручних комисија из домена транспорта и логистике у већини земаља Европе и САД.
Предавао је по позиву на једанаест факултета на додипломској и постдипломској настави из области интегралног транспорта и логистике: у Москви, Кракову, Дрездену, Лозани, Загребу, Ријеци, Сарајеву, Новом Саду, Котору и Битољу, а у Београду поред Саобраћајног на ФОН и Економском факултету.
По завршетку факултета био је на дужности главног републичког инспектора за саобраћај и путеве у Министарству саобраћаја БиХ. Након тога је радио Институту „Кирило Савић“ као водећи и главни инжењер и као директор Завода за технологију саобраћаја. За редовног професора на Саобраћајном факултету, изабран је 1979. године.
Аутор је преко 280 различитих радова. Објавио је 24 књиге и монографије. Урадио је пет нових методологија из области технологије и пројектовања у транспорту и логистици. Руководио је израдом и био аутор или коаутор бројних студија и технолошких пројекта из домена логистике, јавног и индустријског транспорта.
Добитник је бројних одликовања и награда.

Радмиловић Зоран

(1944, Београд)
Дипломирао је 1969, магистрирао је 1979, а докторирао 1989. године, на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду. Професионалну активност започео је у Багерско-бродарском предузећу у Београду, где је радио као самостални инжењер на планирању, развоју, пројектовању и производњи грађевинског материјала. На Саобраћајном факултету биран је у сва звања, од асистента (1974) до редовног професора (2000. године). Објавио је већи број научних радова у водећим међународним часописима из области водног саобраћаја и транспорта.
Постигао је значајне резултате у развоју научно-наставног и инжењерског подмлатка на другим факултетима Универзитета у Београду (Машински, Грађевински и Филолошки факултет), Универзитета у Подгорици (Факултет за поморство) и Универзитета у Новом Саду (Факултет техничких наука). Одржао је предавања по позиву на Универзитету у Токију за поморске науке и технологију и на универзитетима: Корејски поморски универзитет и Tongmyong Универзитет из Бусана у Јужној Кореји. Учествовао је као експерт у великим инфраструктурним пројектима у Јужној Кореји (изградња највећег светског контенерског терминала у Бусану, која је у току) и Малезији (обнова унутрашњег водног транспорта на Борнеу, 2006).
Аутор је више монографија, и универзитетских уџбеника. Објавио је преко стотину радова у међународним и домаћим часописима и на међународним и домаћим конференцијама, конгресима и стручним скуповима. Учествовао је у изради више од шездесет научноистраживачких пројеката из области водног саобраћаја.

Албрехт Илија

(1941, Зајечар)
Дипломира на Саобраћајном факултету, Универзитета у Београду на Одсеку за друмски и градски саобраћај 1967. године. Радни век почиње у Саобраћајном институту као приправник за научни рад. Затим ради у Институту за путеве у одељењу Завод за саобраћај и еко­номију, где се бави пословима сао­браћајног пројектовања и саобраћајне сигнализације. 1980. године прелази на Саобраћајни факултет где ради као виши стручни сарадник за послове примењеног научно-истрачивачког рада и лабораторијске послове из области Теорије тока и капацитета друмских саобраћајница и Планирања ванградских путева. Преостали радни стаж, од 1980. године до одласка у пензију 2006. ради у Дирекцији за путеве Министа­рства саобраћаја и веза, односно ЈП „Путеви Ср­бије“ где је био начелник одељења, саветник министра и саветник.

Своје искуство, у саобраћајном и путарском инжењерству, стекао је радећи на преко 150 сао­браћајних пројеката и око 200 студија оправданости које су рађене за потребе кредита Међу­народне банке на пројектима путева, како у Србији, тако и свим републикама бивше Југославије. Радио је и на пројектима саобраћајне сигнализације и опреме, као и њиховим ревизијама. Учествовао је у већем броју научно-стручних радова. Има преко 50 самосталних и групних реферета и 10 објављених у моно­графијама и на научно-стручним скуповима у земљи, као и у домаћим часо­писима и публикацијама. Био је учесник израде више просторних планова, као и члан државне Ревизионе комисије за израду планова инфрастуктурних коридора аутопутева Републике Србије. 

Aлексић Боривоје 

(1954, Београд)
На Саобраћајном факултету у Београду дипломирао 1980. године. Магистрирао на Саобраћајном факултету у Београду 1996. године.

Од 1984. године запослен у Институту за путеве из Београда, на месту главног инжењера за саобраћај и економију. Од 1996. године запослен на месту шефа Одељења за студије, истраживачке пројекте и информатику. Запослен од 2014. године у предузећу "С Пројект".

Члан стручних тимова или аутор у преко 100 саобраћајних студија и сту­дија оправданости. Учествовао у изради преко 150 саобраћајних пројеката и пројеката туристичке сигнализације, као и у изради база података о државним путевима на простору бивше Југославије.

Богдановић Вук

(1966, Сремска Митровица)

Завршио је Факултет техничких наука у Новом Саду, Саобраћајни одсек, Друмски смер 1991. године, као први у генерацији. На Саобраћајном одсеку Факултета техничких наука, као први у генерацији магистрирао је 1998. године. Докторирао је 2005. године, такође на Факултету техничких наука у Новом Саду.

Запослен на Факултету техничких наука, Универзитет у Новом Саду од 10.03.1993. год. Тренутно у звању ванредног професора, а као нас­тавник на Департману за саобраћај држи наставу на више предмета из области саобраћајног инжењерства. У досадашњем раду обављао је више значајних функција као што су: шеф Катедре за саобраћајне системе на  ФТН, 2006-2008 руководилац студијског програма Саобраћај и транспорт на Департману за саобраћај, ФТН, УНС 2007-2008, 2009-2012, руководилац докторских студија на студијском програму Саобраћај ФТН, УНС 2007-2008, директор Департмана за саобраћај, ФТН, УНС, од 2008-2009, 2009-2012. У домаћим и страним националним часописима као аутор и коаутор обја­вио је 12 радова. У досадашњем раду, Вук Бoгдановић је био коаутор више научних књига, монографија и посебних поглавља у научним књигама. Као аутор и коаутор објавио је 30 научних и стручних радова на међу­на­родним и 56 на националним научно-стручним скуповима. Учестовао је на три научна пројекта републичког програма технолошког развоја и на једном нау­чном пројекту покрајинског програма. Као руководилац или пројектант уче­ство­вао је у изради 57 студија и про­јеката и 17 техничких контрола. Као члан коми­сије вештака учестовао је у изради неколико стотина вештачења саобра­ћајних не­з­года за потребе судова у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини.

Кујачић Момчило 

(1950, Зрењанин) 
Завршио је Сао­бра­ћајни факултет у Београду на Одсеку за ПТТ саобраћај. Магистрирао је и док­торирао такође на Саобраћајном факултету у Београду. По завршетку студија запослио се у РО ПТТ саобраћаја Зрењанин, где је у периоду од 1978. године до 1991. године прошао сва радна места од стручног референта, шефа Службе за поштански саобраћај, директора ООУР-а „Пошта“ до директора Радне организације ПТТ саобраћаја Зрењанин. У периоду од 1991. године до 2004. године ради у ЈП ПТТ Саобраћаја „Србија“ Београд на пословима директора Дирекције за поштански саобраћај, помоћника гене­ра­лног директора и директора Дирекције за стратегију и развој. У једном периоду паралелно са пословима у ПТТ-у, био је повремено ангажован и на Сао­браћајном факултету у Београду као истакнути стручњак из привреде, а ре­довно је одржавао и часове на Факултету техничких наука у Новом Саду, где од 2004. године заснива радни однос. Од укупног радног стажа, прoвео је преко 25 година на пословима опера­тивног и стратешког управљања у поштанском саобраћају.

Објавио је преко 70 научно стручних радова од чега: 8 публикованих радо­ва у часописима међународног значаја са рецензијом (М21-М23); 18 стручних радова у међународним зборницима са рецензијом (М31-М33); 15 публи­кова­них радова у часописима националног значаја са рецензијом; 29 стручних радова у зборницима националног значаја са рецензијом. Учествовао је у изради 18 пројеката који се односе на област поштанског саобраћаја. Објавио је 6 универзитетских уџбеника и једну монографију.

Љајић Изет

(1943, Дуга Пољана)
Уписао је Грађевински факултет у Сарајеву, где је дипломирао 1971. године на смеру Нискоградња дипломским радом на тему пројектовање ауто пута. После завршеног факултета 1971. године засновао је радни однос у АД „Нови Пазар – пут“ где је радио до 31.03.2014. године – непуних 45 година. Године 1977. прешао је у Комбинат камене индустрије „Украс“ Нови Пазар где је остао једну годину. По њеном истеку вратио се у АД „Нови Пазар – пут“. После пола године рада био је именован за техничког директора. На тој функцији остао је до 1981. године. У овом периоду, због недостатка инжењерско-техничког кадра био је принуђен да прође све фазе рада – од руководиоца каменолома до шефа градилишта на тада највећем нашем гради­лишту на путном правцу Рашка – Нови Пазар који је био полазни импулс за развој нашег неразвијеног колектива. За директора фирме постављен је 15.11.1981. године и на тој функцији остао је све до пензионисања- Своје богато искуство преточио је у бројне стручне радове презентоване на научно-стручнм скуповима, конгресима и конференцијама одржаним широм наше земље (и у ранијим границама). Изградња техничко-технолошких објеката: Санација и реконструкција др­жавних путева IIA 207 (нова ознака пута) (Р-119 (стара ознака пута)), IIБ 412 (Р-233), IIA 198 (Р-234), IВ 30 (Р-116), IIA 201 (Р-117), IIA 202 (Р-231), IIA 197 (Р-272), IIA 202 (Р-231а). Пројектовање и санација клизишта и мостова на државним путевима: клизишта 18, мостова 15. За свој рад и допринос предузећа добио је бројна признања од којих се истичу: Орден рада 1999. године којим је одликован од Предсе­дни­ка Републике, Диплома са плакетом Привредне коморе Србије, Диплома са плакетом Регионалне привредне коморе и др.

Радичевић Вукашин

(1938, Подгорицa, Црна Гора)
Дипломирао је на Грађевинском факултету, Одсек за путеве и железнице, 1973. у Београду. У Предузећу за пројектовање путева и мостова „Траса“ Београд радио је као пројектант–сарадник, потом пројектант, главни и одговорни пројектант, руководилац пројекта и директор Завода за пројектовање путева „Траса“. Од 2003. је стручни саветник у Институту за путеве а.д. Београд.
Аутор је више од стотину пројеката, студија, генералних, идејних и главних пројеката, пројеката санације клизишта приступних путева и платоа бензинских пумпи на мрежи аутопутева, магистралних и регионалних путева у Србији и Црној Гори међу којима се издвајају студије и генерални пројекти:
Генерални пројекат могућих алтернатива аутопутског правца Београд – Јужни Јадран (Бар) - I фаза;
Генерални пројекат реалних варијанти аутопута Београд – граница Републике Црне Горе - II фаза;
Студија коридора аутопута Матешево–Подгорица;
Генерални пројекат аутопута Београд–Пожега;
Генерални пројекат измештања магистралног пута М-22 Београд–Љиг, на делу Колубарског басен и др.

Дробњаковић Дејан

(1933, Рисан, Црна Гора)
Грађевински факултет завршио је у Београду 1959. године. По завршетку студија запослио се у Грађевинском предузећу "Бокал” у Котору као шеф градилишта и технички директор, гдје је радио до 1963. године, када прелази у Титоград, у новооформљену Дирекцију за изградњу Јадранског пута, која је обављала послове инвеститора и била носилац свих стручних радова на пројектовању и изградњи Јадранског пута кроз Црну Гору. Био је главни инжењер, а од 1964. године генерални директор Дирекције. Од 1968. до 1974. године обављао је дужност генералног директора “Црна­горапута".Средином 1974. године, одлуком Владе Црне Горе, постављан је за ди­ректора Дирекције за изградњу друге фазе Луке Бар. За пет година рада у Луци Бар, претоварни капацитети луке проширени су са постојећих 1,5 милиона тона, на 5,5 милиона претовара, са могућношћу даљег проширења на 12,5 ми­лиона тона годишње. Након успјешно обављеног задатка у Луци Бар, 1979. изабран је за директора великог пројекта изградње осам силоса за житарице, на исто толико локација у Алжиру (вриједног 250 милиона долара) који се под његовим руко­водством одвијао до 1983. године. Слиједеће три године, до 1986, био је главни инжењер на изградњи жеље­зничке пруге Подгорица - Скадар. По завршетку овог посла, од 1986. до 1993, био је директор Републичког фонда за путеве ЦГ, а од 1993. до 1997. био је генерални директор Жељезница Црне Горе. Од марта 1997. до краја 2000. године био је министар саобраћаја у Савезној влади, у веома тешким условима економске блокаде СРЈугославије и агресије НАТО-а.Од 2000. до 2003. године био је савезни посланик и посланик у Пар­ламенту Савјета Европе у Стразбуру. Одликован је Орденом заслуга за народ са сре­брним зрацима и Орденима рада са златним и сребрним вијенцем.

Остојић Раденко

(1952, Котор, Црна Гора)
Дипломирао је 1977. на Грађевинском факултету у Сарајеву. Радни век започео у Бироу за студије и пројектовање, „Црна Гора пут“. Од почетка ради самостално на изради пројеката магистралних путева, регионалних и локалних путева, градских улица, булевара, а касније и аутопутева. У периоду од 1986. до 1990. био је директор Бироа за студије и пројектовање, након чега оснива приватно предузеће „Пут инжењеринг“, које се бави инжењерингом у грађевинарству.
Радио је на више од педесет генералних идејних и главних пројеката, међу којима су: магистрални пут Никшић–Требиње, деоница Никшић, магистрални пут Слијепач Мост – Томашево – Павино Поље, рехабилитација магистралног пута Колашин – Мехов Крш, аутопут Андријевица–Беране–Бољаре, аутопут Танки рт – укрштање с путем Подгорица–Цетиње, аутопут Веруша–Матешево, више идејних и главних пројеката реконструкције магистралних путева, више идејних и главних пројеката путева нижег ранга и пројеката реконструкције путева, улица, санирања клизишта и слично.
Учествовао је у великом броју ревизија планско-пројектне и студијске документације и техничких прегледа за путеве свих рангова и руководио реализацијом више објеката које је извео „Пут инжењеринг“.