Добродошли на сајт Инжењерске академије Србије Почетна страна | English
   

ЧЛАНОВИ АКАДЕМИЈЕ

РЕДОВНИ ЧЛАНОВИ

  1. Аврамовић Зоран
  2. Гроздановић Мирољуб
  3. Јевтовић Милојко

  ДОПИСНИ ЧЛАНОВИ

  1. Величковић Зоран
  2. Ерић Миљко
  3. Лончар Борис
  4. Раковић Радослав

ИНОСТРАНИ ЧЛАНОВИ

РЕДОВНИ ЧЛАНОВИ

  1. Баранов Леонид
  2. Ињков Јуриј

 

ОДЕЉЕЊЕ ЗА ЕЛЕКТРОТЕХНИКУ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

Аврамовић Зоран

(1953, Лозница)
Завршио је Електротехнички факултет Универзитета у Београду на коме је магистрирао, а потом и докторирао 1988. године. Изабрани је професор Саобраћајног и Електротехничког факултета Универзитета у Београду, Паневропског универзитета „Апеирон” у Бањој Луци и Факултета за менаџмент у саобраћају и комуникацијама у Беранама, Црна Гора. Гостујући је професор уваженог University American College у Скопљу – Факултетот за компјутерска техника и информатика, БЈР Македонија. Објавио је 191 научни и стручни рад. Као руководилац, аутор, коаутор или сарадник учествовао у изради 143 студије и пројекта.
Као технички консултант компаније ITV Multimedia у Београду пројектовао је и реализовао техничко решење комерцијалног VAS SMS сервиса, које је почело да се примењује као прво решење у овом делу Европе. Реализовао је информационо-комуникациони систем који је обухватио целокупно подручје Републике Србије и који је интегрисао телефонски, комуникациони, рачунарски и телевизијски систем у једну целину, уводећи негеографски код у телефонски систем земље.
Од великог броја награда и признања које је добио издваја се златну медаља за заслуге у електротехници Академије електротехничких наука Руске Федерације.

Гроздановић Мирољуб

(1947, Лесковaц)
Дипломирао је на дигиталном смеру Електронског факултета у Нишу. Магистарску тезу одбранио је 1987. на Факултету заштите на раду у Нишу, а докторску дисертацију 1989. године на Факултету за електротехнику и рачунарство у Љубљани. Био је развојни инжењер у Електронској индустрији – Фабрика саставни делови, водио инвестиционе програме у Iskra Commerce – Ljubljana, Филијала Ниш, био помоћник генералног директора ТП Електротехна Ниш, помоћник генералног директора за развој и истраживања Холдинг корпорација ЕИ, а потом заменик генералног директора.
На Факултету заштите на раду у Нишу биран је у звања доцента, ванредног и редовног професора на предметима: Ергономско пројектовање, Системи за откривање и дојаву пожара, Планирање и контрола квалитета животне средине. Био је декан Факултета заштите на раду у Нишу, проректор за наставу на Универзитету у Нишу, а сада обавља функцију ректора Универзитета у Нишу.
Аутор је две монографије, једног уџбеника, коаутор бројних књига и монографија и око 220 научних радова. Основна преокупација у научноистраживачком раду му је проблематика ергономског пројектовања центара контроле и управљања аутоматизованим системима и методолошким правцима развоја ергономске научне мисли. Бави се и проблемима људске поузданости и људске грешке, управљањем квалитетом радне и животне средине, односно аутоматизације и људског фактора, биокибернетским односима у систему човек–машина, хуманим реинжењерингом рада, проценама професионалног ризика и удеса у животној средини и др.

Јевтовић Милојко

(1937, Горњи Милановац)
Дипломирао је на Електротехичком факултету у Београду 1961. године. Магистрирао је на истом факултету 1978. године, а докторирао 1983. године на Електротехничком факултету у Загребу. Научноистраживачким радом у области дигиталних телекомуникација бавио се више од 40 година, у научним звањима од научног сарадника до научног саветника у ВТИ, где се бавио и развојем електронских система и уређаја у области дигиталних телекомуникација. Истовремено, био је гостујући хонорарни професор Војне академије и Електротехничког факултета у Бањој Луци. На Војној академији у Београду, у звању редовног професора, сада одржава наставу страним студентима мастер студија из предмета Рачунарске комуникације и мреже.
Објавио је више од 120 радова и девет књига. Најзначајнији научноистраживачки пројекти и задаци су му: Систем за анализу сигнала и електронско извиђање АТС-1, Пројекат нове генерације интегрисаних електронских система за техничку заштиту објеката и простора, Техничка решења интелигентних сензора, Дигитални комуникациони систем - подсистем за неговорне информације, Мрежа за пренос дигиталних података ПВО система АС-84 у условима електронског ометања и др.
Успешно је развио и увео у серијску производњу, као носилац задатака и конструктор, низ различитих дигиталних телекомуникационих уређаја. За научне доприносе и постигнуте резултате од значаја одликован је Орденом за војне заслуге, Орденом рада са сребрним венцем, Орденом рада са златним венцем, Орденом Војске Југославије другог реда.

Величковић Зоран

(1958, Ниш)

На Катедри за аутоматику и информатику Електронског факултета Универзитета у Нишу дипломирао је 1983. године. Др Зоран Величковић 1997. године магистрира на Електронском факултету Универзи­те­та у Нишу на Катедри за рачунарску технику. Докторску дисертацију одбранио je на Електротехничком факултету Универзитета у Бањој Луци 2011. године. По дипломирању 1984. године се запошљава у Електронској индустрији Ниш у сектору развоја РО “Професионална електроника“. Као млад инжењер пролази кроз све инстанце система за обуку инжењера у Електронској инду­стрији који се базирао на перманентном учењу и напредовању. На почетку про­фесионалне каријере у Електронској индустрији обавља послове конс­труктора, односно самосталног конструктора, а касније послове главног инжe­њера у Сектору развоја. За директора Сектора развоја у “Професионална електроника“ је по­стављен 1992. године, када је и реализовано прво домаће електронско бројило електричне енергије. Увиђајући значај тржишта и односа са купцима, ЕИ „Професионална еле­ктроника“ 2001. године формира нови сектор Маркетинга и развоја на чије чело долази већ искусан инжењер др Зоран Величковић. Од 2004. године др Зоран Величковић је ангажован на Вишој техничкој школи у Нишу као виши предавач када и започиње академску каријеру. Од 2007. године добија сталан ангажман на Високој техничкој школи струковних студија у Нишу као професор струковних студија за уже научне области: Ра­чунарска техника и Комуникационе технологије са електроником. Ангажован је на основним и специјалистичким струковним студијама на Високој техничкој школи струковних студија у Нишу. Објавио је деведесет два научна рада. У реномираним домаћим часописима и научно стручним скуповима је публи­ковао 50 радова, док је у међународним часописима и научно-скуповима обја­вио 42 рада. Радови обухватају области дигиталних телекомуникација, рачу­нарства, програмирања и дигиталне обраде сигнала. Проф. др Зоран Величковић је коаутор 3 књиге које се користе као уџбе­ници на основним и специјалистичким струковним студијама.

Ерић Миљко 

(1955, Горњи Милановац)

Техничку војну aкадемију КоВ ЈНА, Загреб, Смер електроника (1979. године) завршио је  као први у рангу са просеком 9.80, као и последипломске студије на истој академији. Магистрирао је 1986. године. Докторирао је 1999. године на Факултету техничких наука у Новом Саду са темом: “Просторно-фреквенцијска анализа радио-фреквенцијског спектра”. Од октобра 1981. године до краја 2009. године радио у Војнотехничком инс­титуту Београд у Сектору за телекомуникације, као истраживач сарадник, само­стални и виши истраживач, а затим као начелник Одсека за системе за еле­ктронско извиђање и ометање. Од 2002. године начелник је Оделења за си­стеме за електронско извиђање (ЕИ) и противелектронска дејства (ПЕД) и ин­жењеринг електронских система, а затим начелник Сектора за телекомуника­ције и начелник Сектора за електронске системе.

Од 2008. године ангажован је на Електротехничком факултету у Београду, где држи наставу на једном предмету на мастер студијама и три предмета на докторским студијама. Од доласка у ВТИ континуирано је био ангажован на истраживању метода и техничких решења и развоју средстава и система за електронско извиђање односно надгледање (мониторисање) радио-фреквенцијског спектра. Публиковао је до сада преко 160 радова на домаћим и међународним кон­ференцијама и часописима. Миљко Ерић био је носилац или учествовао у реализацији више значајних истраживачких и развојних пројеката реализованих у Војнотехничком инсти­ту­ту за потребе система одбране.

Лончар Борис 

(1968, Београд)

Дипломирао је на Профилу за техничку физику 1994. године на Електро­техничком факултету Универзитета у Београду. Магистрирао је 1999. на Профилу за електротехничке материјале и технологије и докторирао 2003. године на истом факултетуOд 1995. године запослен је на Технолошко-металуршком факултету Уни­верзитета у Београду у звању асистента-приправника. За асистента је изабран 1999. године, за доцента 2005. године, за ванредног професора 2009. године, а за редовног професора 2013. годинеOд 01.11.2006. године обавља дужност продекана за финансијско-мате­ријално пословање Технолошко-металуршког факултета Универзитета у Бео­граду. На Технолошко-металуршком факултету изводи наставу из предмета Техничка физика 1, Техничка физика 2 и Мерење и регу­лација процеса. На истом факултету формирао је предмете Зрачење и заш­тита од зрачења и Биофизика на основним академским студијама, Управљање радиоактивним отпадом и Материјали у електротехници на дипломским-мас­тер студијама, као и Мерење јонизујућег и нејонизујућег зрачења, Физика ма­теријала и Одабрана поглавља биофизике на докторским студијама. На Техно­лошком факултету у Зворнику, Универзитета у Источном Сарајеву изводи нас­таву из предмета Мјерење и регулација процеса на основним академским сту­дијама и Аутоматско управљање и контрола технолошких процеса на мастер студијама.

До сада је објавио 1 уџбеник, 1 помоћни уџбеник, 1 поглавље у моногра­фији међународног значаја, 1 монографију националног значаја, 25 радова у врхунским и истакнутим часописима међународног значаја, 14 радова у часо­писима међународног значаја са импакт фактором, 4 рада у часописима наци­оналног значаја, 23 саопштења са међународних скупова штампана у целини, 31 саопштење са међународних скупова штампана у изводу, 29 саопштења са скупова националног значаја штампана у целини и 3 стручна рада. Руководио је израдом 2 национална научна пројекта, учествовао у реали­зацији 11 националних научних пројеката и 1 међународног пројектаОбласти његовог научног рада обухватају примењену нуклеарну физику (ра­дијациону отпорност и поузданост електронских компонената и уређаја), заштиту од зрачења, електрична пражњења у гасовима и фотонапонске соларне ћелије.

Раковић Радослав

(1955, Сомбор)

Дипломирао је на Електро­техни­чком факултету у Београду 1979. године. Постди­пломске студије на Електротехничком факултету у Београду завршио је 1981. године. Док­тор­ску дисертацију на тему Прилог методологији процене трошка софт­верских пројеката у процесу планирања и развоја информационих система одбра­нио је 2000. године на Факултету организационих наука у Београду. Запослио се 1979. године у предузећу Енергопројект, ООУР Електро­енергетски системи, где је радио на пројектовању телекомуникационих си­стема за потребе електропривредних организација. У Војнотехнички ин­ститут (ВТИ) КоВ прешао је 1983. године, где је радио на развоју и ис­траживању дигиталне мултиплексне опреме и опреме за линијски пренос по жичним и оптичким кабловима. Од почетка 1991. ради у предузећу Енер­гопројект Ентел, прво на пројектовању и реализацији телекомуникационих система за потребе електропривреде у земљи и иностранству (Катар, Оман), затим девет година као руководилац Бироа за телекомуникације и информациону технику у ЕП Ентел, а од 2003. године као руководилац Слу­жбе за интегрисане системе менаџмента у ЕНТЕЛ-у на развоју и уна­пре­ђењу система квалитета, заштите животне средине, безбедности и зд­равља на раду, енергетског менaџмента и безбедности информација.

У току своје стручне и истраживачке делатности бавио се областима телекомуникација, софтверског инжењерства, обновљивих извора енергије, интегрисаним системима менаџмента и уп­рављањем пројектима. Објавио је више од 130 радова, од којих 6 у часо­писима међународног значаја.Од 2008-2012. био је ангажован као професор на Високој школи стру­ковних студија за пројектни менаџмент (ВШПМ). Био је руководилац два пројекта у оквиру Националног програма ене­ргетске ефикасности. За постигнуте резултате добио је бројне награде и признања.

Баранов Леонид Аврамович

(1936, Кијев, Украјина)
На МГУ је запослен од 1962. године. Магистарски рад одбранио је 1966, а докторску дисертацију 1974. године. Од 1984. године је шеф катедре Управљање и информатика у техничким системима. Био је ментор на изради 25 магистарских радова и 5 докторских дисертација. Аутор је или коаутор око 300 научних и стручних радова, осам монографија, једног уџбеника, 34 ауторска патента.
Леониду Аврамовичу Баранову додељена је златна медаља Николе Тесле за науку за 1999. године за област Теорија аутоматског управљања транспортним системима, посебно за оснивање научне школе у области аутоматског управљања кретањем возова метроа, за развој методе анализе и синтезе регулатора система аутоматског управљања кретањем возова и фундаменталних резултата које је постигао у области квантовања, временске дискретизације и успостављања случајних функција.

Мојсејевич Ињков Јуриј

(1937, Тугулим, Русија)
Доктор je техничких наука – област: електротехника. Професор МГУ универзитета (Московског државног универзитета, МПС, МИИТ) Академик је Руске академије електротехничких наука (РАЭН) и Руске академије транспортних наука (РАТ). Аутор је око 320 научних и стручних радова, књига, публикација и великог броја патената у области електронике и електротехнике. Добитник је бројних признања и награда међу којима се издвајају златна медаља Руске академије електротехничких наука (РАЭН) за заслуге у електротехници и национална награда Петар Велики.