ОДЕЉЕЊЕ ЗА ЕЛЕКТРОТЕХНИКУ И РАЧУНАРСКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

1955, Сомбор

Дипломирао је на Електро­техни­чком факултету у Београду 1979. године. Постди­пломске студије на Електротехничком факултету у Београду завршио је 1981. године. Док­тор­ску дисертацију на тему „Прилог методологији процене трошка софт­верских пројеката у процесу планирања и развоја информационих система“ одбра­нио је 2000. године на Факултету организационих наука у Београду.
Запослио се 1979. године у предузећу Енергопројект, ООУР Електро­енергетски системи, где је радио на пројектовању телекомуникационих си­стема за потребе електропривредних организација. У Војнотехнички ин­ститут (ВТИ) КоВ прешао је 1983. године, где је радио на развоју и ис­траживању дигиталне мултиплексне опреме и опреме за линијски пренос по жичним и оптичким кабловима. Од почетка 1991. ради у предузећу Енер­гопројект Ентел, прво на пројектовању и реализацији телекомуникационих система за потребе електропривреде у земљи и иностранству (Катар, Оман), затим девет година као руководилац Бироа за телекомуникације и информациону технику у ЕП Ентел, а од 2003. године као руководилац Слу­жбе за интегрисане системе менаџмента у ЕНТЕЛ-у на развоју и уна­пре­ђењу система квалитета, заштите животне средине, безбедности и зд­равља на раду, енергетског менaџмента и безбедности информација.

У току своје стручне и истраживачке делатности бавио се областима телекомуникација, софтверског инжењерства, обновљивих извора енергије, интегрисаним системима менаџмента и уп­рављањем пројектима. Објавио је више од 130 радова, од којих 6 у часо­писима међународног значаја.Од 2008-2012. био је ангажован као професор на Високој школи стру­ковних студија за пројектни менаџмент (ВШПМ). Био је руководилац два пројекта у оквиру Националног програма ене­ргетске ефикасности. За постигнуте резултате добио је бројне награде и признања.

1947, Лесковaц

Дипломирао је на дигиталном смеру Електронског факултета у Нишу. Магистарску тезу одбранио је 1987. на Факултету заштите на раду у Нишу, а докторску дисертацију 1989. године на Факултету за електротехнику и рачунарство у Љубљани. Био је развојни инжењер у Електронској индустрији – Фабрика саставни делови, водио инвестиционе програме у Iskra Commerce – Ljubljana, Филијала Ниш, био помоћник генералног директора ТП Електротехна Ниш, помоћник генералног директора за развој и истраживања Холдинг корпорација ЕИ, а потом заменик генералног директора.
На Факултету заштите на раду у Нишу биран је у звања доцента, ванредног и редовног професора на предметима: Ергономско пројектовање, Системи за откривање и дојаву пожара, Планирање и контрола квалитета животне средине. Био је декан Факултета заштите на раду у Нишу, проректор за наставу на Универзитету у Нишу, а сада обавља функцију ректора Универзитета у Нишу.
Аутор је две монографије, једног уџбеника, коаутор бројних књига и монографија и око 220 научних радова. Основна преокупација у научноистраживачком раду му је проблематика ергономског пројектовања центара контроле и управљања аутоматизованим системима и методолошким правцима развоја ергономске научне мисли. Бави се и проблемима људске поузданости и људске грешке, управљањем квалитетом радне и животне средине, односно аутоматизације и људског фактора, биокибернетским односима у систему човек–машина, хуманим реинжењерингом рада, проценама професионалног ризика и удеса у животној средини и др.

1943, Београд

Дипломирао је и магистрирао на Електротехничком факултету Универзитета у Београду, респективно 1965. и 1969. године. Радни век је провео у Електротехничкој школи "Никола Тесла" (2 године), Научно истраживачком центру предузећа "Руди Чајавец" у Београду, као водећи пројект менаџер (10 година) и Институту за нуклеарне науке Винча, као руководилац Одељења за логистичко и системско инжењерство и директор Центра за квалитет (28 година). Реализовао је велики број пројеката у областима системског и логистичког инжењерства, номенклатурних система, софтверског инжењерства, информационих ситема, инжењеринга трошкова, инжењеринга квалитета, интегрисаних менаџмент система и војних система. Успоставио менаџмент системе и ХАСАП системе у већем броју организација у Србији. Учествовао је и учествује у активностима везаним за приступне преговоре за улазак Републике Србије у Европску унију. Представник је СИТС у Националном конвенту о Европској унији (НКЕУ) и Националној алијанси за локални економски развој (NALED). Аутор/коаутор је 20 књига и монографија, као и преко 200 научних и стручних радова, објављених у нашим и страним часописима и зборницима радова. Уредник је у часопису ТЕХНИКА и члан великог броја редакционих одбора и научних одбора домаћих и међународних конференција. Члан је Заједничког тела Министарства здравља формираног за спровођење Протокола о води и здрављу. Руководилац је Развојног центра СИТС.
Почасни је члан Удружења медицинских сестара и техничара Србије. Члан је Форума za нeматeриjално културно наслeђe за одрживи развоj. Члан је IFIP-а од 1992.

1962, Нови Сад

Стеван Станковски је рођен 24.10.1962. године у Новом Саду. Дипломирао је 1987. године на Факултету техничких наука на одсеку за електротехнику, смеру за рачунарску технику и аутоматику, Универзитета у Новом Саду, као први студент у генерацији. Магистарску тезу одбранио je 1991., a докторску дисертацију 1994. године, на Електротехничком факултету Универзитета у Београду.
Након дипломирања, запошљава се као асистент у научном раду на Институту за индустријске системе Факултета техничких наука. У асистентским звањима је до 1995. године, када је изабран у звање доцента. У звање редовног професора је изабран је 2005. године.
Свој научни и стручни рад је публиковао у преко 300 наслова, који су објављени у међународним часописима и монографијама, домаћим часописима и монографијама, као и на међународним и домаћим конференцијама. На дан 28.6.2021. године има 949 цитата и h индекс 18 према Google Scholar бази и 404 цитата и h-индекс 13 према Scopus бази. Поседује пет патента и више десетина техничких решења. Добитник је више награда, укључујући: Никола Тесла за иновације, Капетан Миша Анастасијевић за свој научни и стручни рад, Светске организације за заштиту интелектуалне својине за 2015. годину. Победник је такмичења за најбољу технолошку иновацију у Србији за 2015. годину. Своје научно и стручно усавршавање је у више наврата остварио на универзитетима у Аустрији, Немачкој, Енглеској, Холандији, Кини, Португалији, Мађарској и Словенији. Стални је члан IEEE. Члан је уредништва у значајним међунардних часописима у области управљања техничким системима. Гостујући је професор на неколико европских универзитета. Био је ангажован као рецензент научних и иновационих пројеката у Канади, Кини, Словенији, Србији и Хонк-Конгу.
Један је од иницијатора и оснивача стварања студијских програма Мехатроника и Биомедицинско инжењерство. Био је ментор на 7 докторских дисертација и преко 150 дипломских и мастер радова. Стално је запослен у звању редовног професора на Факултету техничких наука у Новом Саду, Универзитета у Новом Саду.

1959, Сврљиг

Дипломирао на Електронском факултету у Нишу 1984. год. Магистарске студије завршио је на Електронском факултету у Нишу 1994. год. Докторску дисертацију на тему 'Процесирање Тоуцх сигнала' одбранио је 2002. год. на Факултету техничких наука Приштина (Косовска Митровица).
Запослио се 1984. год. у фабрици за производњу електроакустичких производа Еи ‘АКУСТИКА’ у Сврљигу. Од априла 1985. године запошљен је у фабрици за производњу телевизора Еи ‘ТЕЛЕВИЗИЈА’ у Нишу у сектору ‘Развој’ у одељењу ‘Развој монитора и друге професионалне опреме’. Од марта 2000. год. обављао је функцију техничког директора фабрике за производњу телевизора Еи Телевизија, Ниш.
Од 2002. год. ради као професор на Високој техничкој школи у Нишу. Од 2007. год. обављао је функцију шефа студијског програма Комуникационе технологије. Од марта 2019. год. обавља функцију шефа департмана Савремене рачунарске технологије и Комуникационе технологије. Од фебруара 2020. год. обавља функцију шефа Катедре информационо-комуникационих технологија на Академији техничко-васпитачких струковних студија Ниш. Од 2006. год. у звању доцента држи наставу на Техничком факултету у Бору (Универзитет у Београду) на предметима из уже научне области Информатика. Од 2011. год. у звању ванредни професор држи наставу на Факултету информационих технологија у Београду (Алфа Универзитет, Београду) на предметима из уже научне области Информатика. Од 2016. год. у звању редовни професор држи наставу на Факултету информационих технологија и Факултету за математику и рачунарске науке у Београду (Алфа Универзитет, Београду) на предметима из уже научне области Информатика. Био је ментор два докторска рада на Факултету за математику и рачунарске науке. Има избор у звање Научни сарадник у области Техничко-технолошких наука – Електроника, Телекомуникације и Информационе технологије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Београд, 29.4.2015. год.
У току своје стручне и истраживачке делатности бавио се пројектовањем микроконтролерских система. Научно стручно ангажовање је у области дигиталног процесирања сигнала. Објавио је више од 350 радова, са структуром М10 (10), М20 (30), М30 (94), М50 (34) и М60 (180)

1955, Горњи Милановац

Техничку војну aкадемију КоВ ЈНА, Загреб, Смер електроника (1979. године) завршио је као први у рангу са просеком 9.80, као и последипломске студије на истој академији. Магистрирао је 1986. године. Докторирао је 1999. године на Факултету техничких наука у Новом Саду са темом: “Просторно-фреквенцијска анализа радио-фреквенцијског спектра”. Од октобра 1981. године до краја 2009. године радио у Војнотехничком инс­титуту Београд у Сектору за телекомуникације, као истраживач сарадник, само­стални и виши истраживач, а затим као начелник Одсека за системе за еле­ктронско извиђање и ометање. Од 2002. године начелник је Оделења за си­стеме за електронско извиђање (ЕИ) и противелектронска дејства (ПЕД) и ин­жењеринг електронских система, а затим начелник Сектора за телекомуника­ције и начелник Сектора за електронске системе.

Од 2008. године ангажован је на Електротехничком факултету у Београду, где држи наставу на једном предмету на мастер студијама и три предмета на докторским студијама. Од доласка у ВТИ континуирано је био ангажован на истраживању метода и техничких решења и развоју средстава и система за електронско извиђање односно надгледање (мониторисање) радио-фреквенцијског спектра. Публиковао је до сада преко 160 радова на домаћим и међународним кон­ференцијама и часописима. Миљко Ерић био је носилац или учествовао у реализацији више значајних истраживачких и развојних пројеката реализованих у Војнотехничком инсти­ту­ту за потребе система одбране.

1958, Ниш

На Катедри за аутоматику и информатику Електронског факултета Универзитета у Нишу дипломирао је 1983. године. Др Зоран Величковић 1997. године магистрира на Електронском факултету Универзи­те­та у Нишу на Катедри за рачунарску технику. Докторску дисертацију одбранио je на Електротехничком факултету Универзитета у Бања Луци 2011. године. По дипломирању 1984. године се запошљава у Електронској индустрији Ниш у сектору развоја РО “Професионална електроника“. Као млад инжењер пролази кроз све инстанце система за обуку инжењера у Електронској инду­стрији који се базирао на перманентном учењу и напредовању. На почетку про­фесионалне каријере у Електронској индустрији обавља послове конс­труктора, односно самосталног конструктора, а касније послове главног инжe­њера у Сектору развоја. За директора Сектора развоја у “Професионална електроника“ је по­стављен 1992. године, када је и реализовано прво домаће електронско бројило електричне енергије. Увиђајући значај тржишта и односа са купцима, ЕИ „Професионална еле­ктроника“ 2001. године формира нови сектор Маркетинга и развоја на чије чело долази већ искусан инжењер др Зоран Величковић. Од 2004. године др Зоран Величковић је ангажован на Вишој техничкој школи у Нишу као виши предавач када и започиње академску каријеру. Од 2007. године добија сталан ангажман на Високој техничкој школи струковних студија у Нишу као професор струковних студија за уже научне области: Ра­чунарска техника и Комуникационе технологије са електроником. Ангажован је на основним и специјалистичким струковним студијама на Високој техничкој школи струковних студија у Нишу. Објавио је деведесет два научна рада. У реномираним домаћим часописима и научно стручним скуповима је публи­ковао 50 радова, док је у међународним часописима и научно-скуповима обја­вио 42 рада. Радови обухватају области дигиталних телекомуникација, рачу­нарства, програмирања и дигиталне обраде сигнала. Проф. др Зоран Величковић је коаутор 3 књиге које се користе као уџбе­ници на основним и специјалистичким струковним студијама.

1976, Београд

Ива Салом је дипломирала 2002. године, магистрирала 2006. године и докторирала 2016. године на Електротехничком факултету у Београду, на смеру Телекомуникације, област Техничка акустика. У периоду од 2002. до 2004. била је запослена као стручни сарадник на смеру за Аудио и видео технологије Више електритехничке школе у Београду. Од 2004. запослена је у Институту Михајло Пупин као истраживач сарадник, а 2017. године изабрана је у звање научни сарадник. У Институту ради на пројектима из различитих области: пројектовање и развој наменских (embedded) система, укључујући пројектовање хардвера (аналогних и дигиталних модула), као и софтвера; дигитална обрада сигнала и развој алгоритама; развој лабораторијских тест система и симулација. Учествује у реализацији и руковођењу сложених индустријских и начуно-исраживачких пројеката, као и научно-стручних студија, од којих се могу издвојити системи за дијагностику и рану детекцију отказа у електропривреди, системи за детекцију и праћење акустичких појава, аудио уређаји, уређаји намењени заштити информација. Објавила је више од 80 радова у научним часописима и на стручним конференцијама. Коаутор је 3 књиге и једног поглавља. Коаутор је преко 30 техничких решења. Члан је међународног удружења Audio Engineering Society – AES од 2006. године, као и удружења CIGRE Serbia од 2016. године.

1959, Свилајнац

Електротехнички факултет Универзитета у Београду завршио је 1984. године. Mагистрирао је на истом факултету 1989., а докторирао на Саобраћајном факултету у Београду 2002. године на теми развоја глобалних и националних телекомуникација.
Има радно искуство у области истраживања и развоја од 1984. до 1986. у Институту "Иво Лола Рибар" и од 1986. до 1998. у Институту „Михајло Пупин“ у Београду, на позицијама од развојног сарадника, водећег истраживача до саветника, извршног менаџера, до директора сектора за маркетинг и продају. Учествовао је у 14 националних пројеката и студија и развио телекомуникациони уређај статистички мултиплексер. У телекомуникационој индустрији радио је од 1998. до 2005. године у ВФ Холдинг а.д., Земун а од 2005. у Alcatel компанијама од Alcatel Pupin Jugoslavija до 2012. Alcatel-Lucent Serbia Branch Beograde.
У ЈП „Електропривреда Србије Београд“, радио је од 2012. на позицијама директора сектора / шефа службе за телекомуникације, главног инжењера и шефа службе за унапређења у производњи енергије. У периоду од 2013. до 2017. био је одговорни руководилац ЈП ЕПС за изградњу нове DWDM/OTN транспортне мреже на националном нивоу као и за проширење и унапређењу IP MPLS пакетске мреже ЕПС-а.
Радио је од 2003. до 2008. године на Саобраћајном факултету у Београду а од 2005. до 2007. на Факултету информационих технологија у Београду. Објавио је 95 радова у међународним и домаћим часописима и на међународним и домаћим конференцијама, аутор је једне монографије и коаутор једног универзитетског уџбеника. Биран је у звање Научни сарадник, поседује лиценце Инжењерске коморе Србије за област телекомуникационих мрежа и система.
Предмет интересовања је интегрални развој националних информационо комуникационих технологија, посебно телекомуникација, са аспекта технологија, тржишта и регулативе.

1936, Кијев, Украјина

На МГУ је запослен од 1962. године. Магистарски рад одбранио је 1966, а докторску дисертацију 1974. године. Од 1984. године је шеф катедре Управљање и информатика у техничким системима. Био је ментор на изради 25 магистарских радова и 5 докторских дисертација. Аутор је или коаутор око 300 научних и стручних радова, осам монографија, једног уџбеника, 34 ауторска патента.
Леониду Аврамовичу Баранову додељена је златна медаља Николе Тесле за науку за 1999. године за област Теорија аутоматског управљања транспортним системима, посебно за оснивање научне школе у области аутоматског управљања кретањем возова метроа, за развој методе анализе и синтезе регулатора система аутоматског управљања кретањем возова и фундаменталних резултата које је постигао у области квантовања, временске дискретизације и успостављања случајних функција.

1937, Тугулим, Русија

Доктор je техничких наука – област: електротехника. Професор МГУ универзитета (Московског државног универзитета, МПС, МИИТ) Академик је Руске академије електротехничких наука (РАЭН) и Руске академије транспортних наука (РАТ). Аутор је око 320 научних и стручних радова, књига, публикација и великог броја патената у области електронике и електротехнике. Добитник је бројних признања и награда међу којима се издвајају златна медаља Руске академије електротехничких наука (РАЭН) за заслуге у електротехници и национална награда Петар Велики.