ОДЕЉЕЊЕ ЗА МАШИНСТВО ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

(1950, Војнић, Хрватска)
Дипломирао је на Машинском факултету 1973. године. На истом факултету магистрирао је 1976. и докторирао 1982. године. На Катедри за производно машинство Машинског факултета у Београду, био је асистент приправник у настави, истраживању и одржавању семинара за индустрију од 1974. до 1977. године. Предавао је и аутоматизацију на Вишој школи у Новом Београду.
Од 1977. године до запослен је у Индустрији „Иво Лола Рибар“ у Београду, као главни пројектант, помоћник директора, затим као директор ЛОЛА Фабрике алатних машина, директор ЛОЛА Фабрике робота и алата, директор Фабрике авиона ЛОЛА УТВА, заменик генералног директора, и генерални директор ЛОЛЕ. Сада ради као саветник у ЛОЛА Институту. У периоду од 1974. године до данас руководио је или учествовао у реализацији низа научноистраживачких пројеката у области CNC алатних машина, роботских система, флексибилних обрадних система, CAD/CAM система, и технологије производње склопова авиона.
У Индустрији „Иво Лола Рибар“ руководио је израдом низа технолошких и инвестиционих програма, а као директор више фабрика реализовао је инвестиционе програме великих вредности, као што су изградња фабрике специјалних алатних машина, опремање постојећих ЛОЛИНИХ фабрика тешким CNC алатним машинама и рачунарским системима, обнова фабрике авиона ЛОЛА УТВА порушене у НАТО бомбардовању.
На више међународних и домаћих научно-стручних скупова саопштио је 44 уводна реферата или реферата у области развоја CNC алатних машина, индустријских робота, флексибилне аутоматизације и CAD/CAM система. Добитник је бројних признања међу којима се издвајају: Орден рада са сребрним венцем и Признање за допринос обнови југословенске индустрије - Привредна комора Југославије.

(1952, Чачaк)
Машински факултет Универзитета у Београду завршио је 1976. године. Магистарски рад је одбранио 1981. године, а докторску дисертацију 1988. године на истом факултету. Током радног века био је ангажован на различитим пословима: у „Првој искри" Барич, РО ФАСМА – Београд на реализацији истраживања у вези са применом принципа групне и типске технологије, у СОУР „Гоша", РО Институт, на изради више пројеката везаних за развој информационог система за управљање производњом, у Информационом центру Војнопривредног сектора ССНО, на пројектовању и изградњи информационог система за тај сектор.
Водио је већи број пројеката реализације информационих система или је учествовао у њима. Од 1989. до 1991. године учествовао је у реализацији идејног, главног и извођачког пројекта информационог система за освајање новог провода наоружања и војне опреме (НВО). При томе су коришћени CASE алати и ORACLE релациона база података.
На Катедри рачунарске технике и информатике Војнотехничке академија (ВТА) Војске Југославије наставник је од 1992. године. Од 1996. до 2000. – ванредни професор у ВТА и ВА ВЈ, на смеру Информатика и рачунарска техника ВТА ВЈ и на постдипломским студијама Ратне вештине на Војној академији ВЈ. Више пута је похваљиван и награђиван за резултате постигнуте у реализацији образовног процеса. Алемпије Вељовић је истакнути стручњак у област развоја информационих система. Објавио је књигу Развој информационих система и базе података и више од стотину научних и стручних радова и монографија из ове области.

(1922, Рисaн, Црна Гора)
Дипломирао је на Стројарском факултету у Загребу 1952. године. Наставио је студије на двогодишњем постдипломском курсу Нуклеарног инжењерства под вођством Павла Савића на Електротехничком факултету у Београду, који је завршио 1955. године. Завршио је Националну високу школу за наоружање у Паризу 1958/59. године. Од 1952. до 1958. године радио је на истраживању и развоју у Централној лабораторији наоружања Војнотехничког института у Београду. После специјализације у Француској, постављен је за помоћника директора и начелника одељења за ракетне системе у новоформираном Ракетном институту.
На Машинском факултету, као редовни професор, држао је наставу од 1981. године до пензионисања. Више година био је професор на Војној академији, Вишој војној и Вишој Ваздухопловној академији за ракетно наоружање. Савезно министарство за спољне послове поставило га је 1974. године зa представника Jугославије у Уједињеним нацијама, као експерта Комисије за праћење кризних области у свету сателитима.
Године 1980. постављен је за директора југословенско-ирачког тима за развој вишецевног ракетног система домета 50 км. Са тимом је успешно развио систем, увео у серијску производњу и наоружање обе војске, ракетни систем „Оркан“. Унапређен је у чин генерал-мајора ЈНА 1987. године. Развио је и увео у серијску производњу и наоружање ЈНА вишецевни вучни лансер „Пламен“, вишецевни самоходни лансер са 32 цеви, крилностабилисану ракету и СУВ домета 20 км. Носилац је петнаест одликовања, међу којима су Орден рада и Орден заслуга за народ и више похвала.

(1952, Топола)
Дипломирао је на Одсеку за производно машинство и организацију Машинског факултета у Крагујевцу. На истом факултету је магистрирао 1998. године и докторирао 2006. године. Научна област кoјом се бави су моторна возила - развој, производња, коришћење, безбедност и рециклажа. Професор је на Високој техничкој школи струковних студија у Крагујевцу од 2009. године.
У крагујевачкој „Застави“, у Институту за аутомобиле радио је од 1977. године као инжењер-конструктор различитих нивоа, затим као пројектант, руководилац службе пројектовања, директор Института. Директор друштва Застава аутомобили био је у периоду 1999–2001. година, потом саветник за реструктурирање Групе „Застава возила“, извршни директор Групе „Застава возила“ и први директор предузећа „Застава ауто“. Научна, стручна и инжењерска остварења садржана су му у бројним научноистраживачким и истраживачко-развојним пројектима и радовима објављеним у међународним часописима и на међународним и националним научним скуповима. Руководио је или учествовао у реализацији осам великих стратешких пројеката, које је суфинансирала Влада Републике Србије или Савезне Републике Југославије.
Руководио је реализацијом дванаест великих „Заставиних“ пројеката и учествовао у реализацији десет стратешких пројеката у „Застави“. Из инжењерске делатности издвајају се: реализација пројекта Југо Америка, реализација пројекта новог возила флорида, редизајн и освајање производње модела корал ин и флорида ин и др. Оснивач је и данас најуспешнијих „Заставиних“ предузећа – „Застава ауто“, за производњу модела застава 10 и „Застава АГем“ за продају и производњу возила ЏМ-опел.

(1928, Темерин)
Студије машинства завршио 1957. године на Машинском факултету Универзитета у Београду. Магистрирао је 1972, а докторирао 1975. године на Машинском факултету Универзитета у Новом Саду. Као инжењер радио у Фабрици резног алата „Југоалат" у Новом Саду као конструктор, организатор производње и технички директор и предавач у Високој техничкој школи, затим у Заводу за машине и алатке као пројектант технолошких процеса и предавач на Вишој школи за организацију рада у Новом Саду.
На Машинском факултету у Новом Саду изабран је за предавача 1966, за ванредног професора 1971, а за редовног професора 1975. године. Био је продекан Машинског факултета, декан Факултета техничких наука, проректор и ректор Универзитета у Новом Саду. 1996. године изабран је за професора Универзитета за мир Уједињених нација, испостава ЕЦПД – Европски центар за мир и развој у Београду. Учествовао је у извођењу наставе по позиву на више машинских факултета у земљи (Београд, Загреб, Сарајево, Скопље, Бања Лука, Мостар, Зеница) и иностранству (Орегон, САД). Оснивач је и дугогодишњи директор Института за производне системе Факултета техничких наука у Новом Саду.
У периоду 1989–1991. година био је члан Председништва СРЈ, члан Централног комитета СКЈ, а у току 1991. године председник Владе Републике Србије. Са сарадницима, урадио је преко седамдесет научноистраживачких и технолошких пројеката и студија из области пројектовања, развоја и управљања производним и организационим структурама, унапређења њихове ефикасности, рационализације токова материјала, увођења система квалитета и др. Аутор је више од 150 научних и стручних радова, више од 25 књига, уџбеника, монографија и приручника.
Члан је више академија и инжењерских асоцијација у земљи и иностранству: дописни члан САНУ од 1987. године, редовни члан и први председник Југословенске инжењерске академије у Београду и редовни члан Међународне академије хуманитарних и природних наука кнезова Сцербатових у Москви и др. Носилац је већег броја признања и награда: Орден рада са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден рада са црвеним зрацима, Октобарска награда града Новог Сада и др.

(1954, Косјерић)
На Машинском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 1978. године. Исте године је уписао постдипломске студије, на групи за производно машинство и примену компјутера, а магистарски рад је одбранио 1981. године. На истом факултету је докторирао 1985. године. Ради као ванредни професор на Машинском факултету Краљево у научној области рачунарски интегрисани производни системи. Хонорарни је професор на Машинском факултету у Источном Сарајеву. Двадесет пет година радио је у Индустрији „Иво Лола Рибар“ у Београду, од којих десет година као директор Лола Института и истовремено заменик генералног директора за истраживање и развој Лола Корпорације. Сада ради као генерални директор компаније АБС Минел у Београду.
Области где је остварио значајне стручне резултате су: пројектовање и конструкција специјалних алата и машина за дубоко бушење, развој и пројектовање специјалних аутоматизованих система за складишне системе са микропроцесорским управљањем, пројектовање обрадних центара применом CAD графичких радних станица, примена рачунарско управљачких система у управљању индустријским постројењима и др. Написао је већи број научних радова, који су штампани у домаћим и међународним часописима и изложени на стручним скуповима националног и међународног значаја.
Написао је неколико стручних књига од којих се може издвојити научна монографија „Флексибилни технолошки системи“ објављена 2008. године. Добитник је више награда и признања међу којима је и награда Привредне коморе Југославије за привредна остварења.

(1934, Јошаничка Бања)
На Машинском факултету у Београду, дипломирао је 1963. године. После дужег рада у индустрији и специјализације у иностранству, на истом факултету докторирао је 1980. године. Тридесет година радио је у Индустрији „Лола Рибар“ као водећи пројектант машина алатки и система машина у Лоли, директор Контроле квалитета производа, директор Фабрике машина алатки и председник Пословодног одбора Индустрије „Лола Рибар“. У време док је био председник Пословодног одбора целина Индустрије „Лола Рибар“ остварује значајан програмски, производни и тржишни развој и Лола постаје систем који се врло респектује у земљи и иностранству. У то време, компанија је један од најзначајнијих извозника и најуспешнијих кооперационих партнера са значајним европским фирмама.
1990. године прелази Привредну комору Србије, где је био председник Коморе, а затим директор Представништва Привредне коморе Југославије у Немачкој и председник Привредне коморе СР Југославије. 1992. године је изабран за редовног професора Машинског факултета у Краљеву. Области где је остварио значајне стручне резултате су: пројектовање машина алатки и система машина и идентификација квалитета, производња, испитивање и примена машина алатки и система машина, флексибилни производни системи, пројектовање и примена, маркетиншка анализа тржишне тражње и пројектовање производних програма по захтеву тржишта, пројектовање организације тржишно оријентисаних производних система и управљање овим системима.
Био је друштвено политички активан и ангажован у раду струковних удружења. Члан је Матичне секције за оснивање Инжењерске академије, а био је и председник Савеза инжењера и техничара СРЈ. Добитник је бројних признања и одликовања међу којима се издвајају: Медаља и Орден рада, Седмојулска награда и Награда АВНОЈ.

(1955, Прибој)
Завршио је Машински факултет у Београду 1978. године, групу за моторе и моторна возила. Магистарски рад је одбранио 1999. године, а докторску дисертацију 2008. године на истом факултету. По завршетку студија кратко је радио у „Гоши“ у Смедеревској Паланци, а након тога на Војнотехничком институту Београд, Сектору за борбена и неборбена возила на истраживачко-развојним задацима и пројектима специјалних уређаја у борбеним возилима.
Од 1992. године запослен је у „Икарбусу“ као директор развојно-техничких послова. У периоду када је био на дужности техничког директора фабрика развија 16 нових типова аутобуса. 2003. године изабран је за генералног директора „Икарбуса“. Поред ангажовања на пословима руковођења фабриком, дуги низ година био је ангажован је у професионалним и стручним домаћим и страним организацијама и форумима.
Објавио је већи број радова у часописима од националног значаја. Учествовао у изради неколико монографија и студија. Добитник је бројних награде и признања међу којима су: награда Привредне коморе Београда за техничка унапређења, награда Привредне коморе Србије 2004. године за развој и унапређење привреде, признање менаџер године 2006. године и др.

(1941, Чачак)
На Машинском факултету у Београду дипломирао је на групи за железничко машинство 1966, а докторирао 1981. године. У Фабрици вагона Краљево прошао је све фазе професионалног развоја: пројектант, водећи пројектант, шеф опитног центра, помоћник генералног директора за техничко-технолошки развој, научни сарадник до 1988. године. У периоду од 1982. године до данас ради на Машинском факултету у Краљеву дајући пун допринос развоју педагошких активности у оквиру Железничког машинства.
Био је редовни професор, шеф Катедре за конструкције и пројектовање у машиноградњи и шеф Центра за железничка возила на Машинском факултету, као и декан Машинског факултета у Краљеву. Остварио је изванредне резултате у кадровском и програмском развоју и изградњи Факултета. Објавио је преко стотину научних радова у области железничког машинства у часописима и саопштио их на научним скуповима у земљи и иностранству. Аутор је више универзитетских уџбеника, књига и патената.
Објавио је преко 130 радова и пројеката у виду елабората и научноистраживачких пројеката, где је био руководилац или учествовао у истраживачким тимовима за потребе индустрије прераде метала широм бивше Југославије. Руководио је израдом преко 20 пројеката које је финансирало МНТ Републике Србије и са два међународна пројекта у области површинског транспорта. Добитник је више признања међу којима су: Орден рада са сребрним венцем Doctor Honoris Causa Univerziteta za transport, Sofia, Bugarska и др.

(1931, Футог)
Дипломирао је на Ваздухопловном одсеку Машинског факултета, Универзитета у Београду 1956. године. Докторску дисертацију одбранио је на Факултету техничких наука, Универзитета у Новом Саду 1977. године. Дао је значајан допринос у струци и науци у области Производног машинства - теорија резања, машинска обрада, динамика резања, неконвенционални и специјални поступци обраде, проучавање и мерење рада.
После завршених студија запослио се у фабрици аутомобилских и тракторских делова у Новом Саду „27. март“, као конструктор, технолог и конструктор алата и прибора челичних и бронзаних делова. Након тога прелази у „Југоалат“, Индустрију алата и прибора за машине у Новом Саду, где је био шеф технолошког бироа и инжењер за испитивања режима рада при обради резањем.
На Машинском факултету, Универзитета у Новом Саду ради од 1961. године. Био је редовни професор, члан наставно-научног већа, руководилац Машинског одсека, секретар и помоћник директора Машинског института и продекан за наставу. Предавао је на последипломским студијама на Факултету техничких наука у Новом Саду и на Машинским факултетима у Крагујевцу и Мостару.
Учествовао је на бројним научним и стручним скуповима у преко 20 земаља. Објавио је преко 270 радова и четири монографије. Добитник бројних признања.

(1948, Ириг)
Машински факултет, смер производно машинство, у Новом Саду, завршио је 1972. године. Магистарску тезу одбранио је 1979. године на Факултету техничких наука у Новом Саду, а докторску дисертацију 1983. године, на истом факултету. На Машинском факултету у Новом Саду запослио се одмах после дипломирања као асистент у научном раду. Биран је у сва научна звања, а редовни професор за ужу научну област производни системи, постао је 1993. године. Сада је декан Факултета техничких наука у Новом Саду.
Аутор је или коаутор седамнаест књига, преко две стотине научних и стручних радова и једног поглавља у књизи Group technology, објављеној у САД. Обрадио је, са сарадницима, 22 научна пројекта. Активни је учесник у процесима сарадње са привредним предузећима. Резултат те активности су 32 пројекта у подручјима технолошких, производних и организационих структура предузећа. Био је носилац пројекта „Могућности и ограничење развоја предузетништва у одабраним општинама АПВ“ и „Европски индекс конкурентности Србије“. У оквиру реформе вишег и високог образовања у складу са препорукама Болоњске декларације био је носилац пројекта „Развој организационе структуре интегрисаног универзитета”.
Био је посланик у Скупштини Србије, делегат у Скупштини града Новог Сада, председник Општинског и Универзитетског Комитета и Извршни секретар за науку и образовање ПК СК Војводине. Добитник је Октобарске награде града Новог Сада, медаље „Професор Павле Станковић”, ордена Светог Саве II реда и др.

(1941, Блаце)
Дипломирао је 1966. године на Машинском факултету у Београду, смер механизација. На истом факултету је магистрирао 1974. године, научно подручје: динамика багера и докторирао 1979. године - научно подручје: динамика ауто дизалица. Радио је као професор математике и механике и конструктор пројектант у индустрији „14. октобар” Крушевац, у развојном бироу у Београду. На Саобраћајном факултету у Београду ради од маја 1970. године, где је током службовања биран у сва универзитетска звања.
Поред рада на матичном факултету, држао је вежбе и предавања на више факултета и академија: Машинском факултету и Рударско геолошком факултету у Београду, Факултету техничких наука у Новом Саду, Војнотехничкој академији. Дугогодишњи је шеф Катедре општетехничких наука на Саобраћајном факултету. Аутор је или коаутор преко стотину научних или стручних радова, више научних пројеката и студија и производних пројеката и једног патентираног и реализованог проналаска.
Области научно-стручног рада су му: динамика и статика транспортних и грађевинских машина и уређаја, динамичка и статичка стабилност машина и металних конструкција, оптимизација попречних пресека металних конструкција, пројектовање и конструисање склопова ауто-дизалица и багера, кинематика и динамика система терет-клизница, теоријска и примењена термодинамика, биомеханика. На предлог Катедре за грађевинске и транспортне машине Машинског факултета МГСУ, Москва изабран је за редовног члана Академије „Проблеми квалитета” Руске федерације 1997. године.

(1947, Мојковац, Црна Гора)
Дипломирао је на Машинском факултету у Београду 1971. године, на одсeку Производно машинство. Магистрирао је на Техничком факултету у Новом Саду 1988. године, a докторирао је на Машинском факултету у Подгорици 1996. године из области одржавања техничких система.
Радио је у предузећу „Монтер“ у Пљевљима, од инжењера у производњи до техничког директора. Од 1976. године ради у Комбинату алуминијума у Подгорици, као инжењер за унапређење и развој и управник машинског одржавања Фабрике глинице, управник Техничке припреме одржавања Комбината алуминијума, самостални пројектант у Институту КАП и помоћник директора Одржавања Комбината алуминијума. За доцента Универзитета Црне Горе изабран је 1997. године, за ванредног професора 2002, а за редовног професора 2007. године. Био је продекан за научноистраживачки рад и финансије Машинског факултета и директор Института Машинског факултета.
Аутор је више од 80 радова и реферата у домаћим и међународним часописима, монографије "Одржавање и ефективност техничких система", аутор и коаутор више књига из области одржавања, производних технологија и стандарда квалитета. Био је руководилац више научноистраживачких пројеката. Као један од оснивача Центра за квалитет Машинског факултета руководи реализацијом више пројеката унапређења QМS. Члан је организационих одбора, научних одбора, издавачких савета већег броја домаћих и међународних скупова и часописа. Од 2007. године председник је Савеза инжењера Црне Горе.

(1944, Андријевица, Црна Гора)
Машински факултет у Сарајеву је завршио 1967. године. Магистарски рад је одбранио 1976, а докторску дисертацију 1986. године. Специјалистичко усавршавање за област производње лигнопласта обавио је 1969. године у Немачкој. Посебно се ангажовао у у развоју истраживачко-развојног и пројектантског рада у дрвној индустрији.
У неколико предузећа и установа радио је као сарадник, водећи пројектант, водећи истраживач, виши научни сарадник, директор. Од 1988. до 1991. године био је на дужности директора Привредног представништва Привредне коморе СФР Југославије у Берлину. За време рада у том Представништву, од представништава југословенских фирми, формирао је секције по појединим привредним гранама, што је допринело повећању привредне сарадње југословенских и немачких предузећа. У Подгорици је формирао Истраживачко развојни центар у преради дрвета у коме ради као председник Одбора директора.
Аутор је више од 150 научних и стручних радова. Добио је више признања научних и стручних радника и институција, посебне похвале Привредне Коморе СФР Југославије и Савезног секретаријата за односе са иностранством СФР Југославије 1990. године за рад у Представништву у Берлину.

(1944, Бијело Поље, Црна Гора)
Машински факултет завршио је у Скопљу 1969. године. Од 1969. године ради у Жељезари Никшић, као инжењер за хидраулику, главни технолог за машинска постројења, шеф машинског одржавања Ваљаонице, руководилац машинског одржавања Жељезаре, главни инжењер металопрерађивачких погона, помоћник директора техничких служби, директор техничких служби, члан Пословодног одбора, потпредседник одбора за послове металопрераде, помоћник генералног директора за технички развој, металопрераду и иновације и директор развоја, инвестиција и приватизације.
Признања: Златна значка Жељезаре, Орден заслуга за народ са сребрном звездом, Награда ослобођења Никшића, Награда Привредне коморе Југославије.