ОДЕЉЕЊЕ ЗА МАШИНСТВО ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

(1952, Чачaк)

Машински факултет Универзитета у Београду завршио је 1976. године. Магистарски рад је одбранио 1981. године, а докторску дисертацију 1988. године на истом факултету. Током радног века био је ангажован на различитим пословима: у „Првој искри" Барич, РО ФАСМА – Београд на реализацији истраживања у вези са применом принципа групне и типске технологије, у СОУР „Гоша", РО Институт, на изради више пројеката везаних за развој информационог система за управљање производњом, у Информационом центру Војнопривредног сектора ССНО, на пројектовању и изградњи информационог система за тај сектор.
Водио је већи број пројеката реализације информационих система или је учествовао у њима. Од 1989. до 1991. године учествовао је у реализацији идејног, главног и извођачког пројекта информационог система за освајање новог провода наоружања и војне опреме (НВО). При томе су коришћени CASE алати и ORACLE релациона база података.
На Катедри рачунарске технике и информатике Војнотехничке академија (ВТА) Војске Југославије наставник је од 1992. године. Од 1996. до 2000. – ванредни професор у ВТА и ВА ВЈ, на смеру Информатика и рачунарска техника ВТА ВЈ и на постдипломским студијама Ратне вештине на Војној академији ВЈ. Више пута је похваљиван и награђиван за резултате постигнуте у реализацији образовног процеса. Алемпије Вељовић је истакнути стручњак у област развоја информационих система. Објавио је књигу Развој информационих система и базе података и више од стотину научних и стручних радова и монографија из ове области.

(1952, Топола)
Дипломирао је на Одсеку за производно машинство и организацију Машинског факултета у Крагујевцу. На истом факултету је магистрирао 1998. године и докторирао 2006. године. Научна област кoјом се бави су моторна возила - развој, производња, коришћење, безбедност и рециклажа. Професор је на Високој техничкој школи струковних студија у Крагујевцу од 2009. године.
У крагујевачкој „Застави“, у Институту за аутомобиле радио је од 1977. године као инжењер-конструктор различитих нивоа, затим као пројектант, руководилац службе пројектовања, директор Института. Директор друштва Застава аутомобили био је у периоду 1999–2001. година, потом саветник за реструктурирање Групе „Застава возила“, извршни директор Групе „Застава возила“ и први директор предузећа „Застава ауто“. Научна, стручна и инжењерска остварења садржана су му у бројним научноистраживачким и истраживачко-развојним пројектима и радовима објављеним у међународним часописима и на међународним и националним научним скуповима. Руководио је или учествовао у реализацији осам великих стратешких пројеката, које је суфинансирала Влада Републике Србије или Савезне Републике Југославије.
Руководио је реализацијом дванаест великих „Заставиних“ пројеката и учествовао у реализацији десет стратешких пројеката у „Застави“. Из инжењерске делатности издвајају се: реализација пројекта Југо Америка, реализација пројекта новог возила флорида, редизајн и освајање производње модела корал ин и флорида ин и др. Оснивач је и данас најуспешнијих „Заставиних“ предузећа – „Застава ауто“, за производњу модела застава 10 и „Застава АГем“ за продају и производњу возила ЏМ-опел.

(1928, Темерин)
Студије машинства завршио 1957. године на Машинском факултету Универзитета у Београду. Магистрирао је 1972, а докторирао 1975. године на Машинском факултету Универзитета у Новом Саду. Као инжењер радио у Фабрици резног алата „Југоалат" у Новом Саду као конструктор, организатор производње и технички директор и предавач у Високој техничкој школи, затим у Заводу за машине и алатке као пројектант технолошких процеса и предавач на Вишој школи за организацију рада у Новом Саду.
На Машинском факултету у Новом Саду изабран је за предавача 1966, за ванредног професора 1971, а за редовног професора 1975. године. Био је продекан Машинског факултета, декан Факултета техничких наука, проректор и ректор Универзитета у Новом Саду. 1996. године изабран је за професора Универзитета за мир Уједињених нација, испостава ЕЦПД – Европски центар за мир и развој у Београду. Учествовао је у извођењу наставе по позиву на више машинских факултета у земљи (Београд, Загреб, Сарајево, Скопље, Бања Лука, Мостар, Зеница) и иностранству (Орегон, САД). Оснивач је и дугогодишњи директор Института за производне системе Факултета техничких наука у Новом Саду.
У периоду 1989–1991. година био је члан Председништва СРЈ, члан Централног комитета СКЈ, а у току 1991. године председник Владе Републике Србије. Са сарадницима, урадио је преко седамдесет научноистраживачких и технолошких пројеката и студија из области пројектовања, развоја и управљања производним и организационим структурама, унапређења њихове ефикасности, рационализације токова материјала, увођења система квалитета и др. Аутор је више од 150 научних и стручних радова, више од 25 књига, уџбеника, монографија и приручника.
Члан је више академија и инжењерских асоцијација у земљи и иностранству: дописни члан САНУ од 1987. године, редовни члан и први председник Југословенске инжењерске академије у Београду и редовни члан Међународне академије хуманитарних и природних наука кнезова Сцербатових у Москви и др. Носилац је већег броја признања и награда: Орден рада са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден рада са црвеним зрацима, Октобарска награда града Новог Сада и др.

(1954, Косјерић)
На Машинском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 1978. године. Исте године је уписао постдипломске студије, на групи за производно машинство и примену компјутера, а магистарски рад је одбранио 1981. године. На истом факултету је докторирао 1985. године. Ради као ванредни професор на Машинском факултету Краљево у научној области рачунарски интегрисани производни системи. Хонорарни је професор на Машинском факултету у Источном Сарајеву. Двадесет пет година радио је у Индустрији „Иво Лола Рибар“ у Београду, од којих десет година као директор Лола Института и истовремено заменик генералног директора за истраживање и развој Лола Корпорације. Сада ради као генерални директор компаније АБС Минел у Београду.
Области где је остварио значајне стручне резултате су: пројектовање и конструкција специјалних алата и машина за дубоко бушење, развој и пројектовање специјалних аутоматизованих система за складишне системе са микропроцесорским управљањем, пројектовање обрадних центара применом CAD графичких радних станица, примена рачунарско управљачких система у управљању индустријским постројењима и др. Написао је већи број научних радова, који су штампани у домаћим и међународним часописима и изложени на стручним скуповима националног и међународног значаја.
Написао је неколико стручних књига од којих се може издвојити научна монографија „Флексибилни технолошки системи“ објављена 2008. године. Добитник је више награда и признања међу којима је и награда Привредне коморе Југославије за привредна остварења.

(1934, Јошаничка Бања)
На Машинском факултету у Београду, дипломирао је 1963. године. После дужег рада у индустрији и специјализације у иностранству, на истом факултету докторирао је 1980. године. Тридесет година радио је у Индустрији „Лола Рибар“ као водећи пројектант машина алатки и система машина у Лоли, директор Контроле квалитета производа, директор Фабрике машина алатки и председник Пословодног одбора Индустрије „Лола Рибар“. У време док је био председник Пословодног одбора целина Индустрије „Лола Рибар“ остварује значајан програмски, производни и тржишни развој и Лола постаје систем који се врло респектује у земљи и иностранству. У то време, компанија је један од најзначајнијих извозника и најуспешнијих кооперационих партнера са значајним европским фирмама.
1990. године прелази Привредну комору Србије, где је био председник Коморе, а затим директор Представништва Привредне коморе Југославије у Немачкој и председник Привредне коморе СР Југославије. 1992. године је изабран за редовног професора Машинског факултета у Краљеву. Области где је остварио значајне стручне резултате су: пројектовање машина алатки и система машина и идентификација квалитета, производња, испитивање и примена машина алатки и система машина, флексибилни производни системи, пројектовање и примена, маркетиншка анализа тржишне тражње и пројектовање производних програма по захтеву тржишта, пројектовање организације тржишно оријентисаних производних система и управљање овим системима.
Био је друштвено политички активан и ангажован у раду струковних удружења. Члан је Матичне секције за оснивање Инжењерске академије, а био је и председник Савеза инжењера и техничара СРЈ. Добитник је бројних признања и одликовања међу којима се издвајају: Медаља и Орден рада, Седмојулска награда и Награда АВНОЈ.

(1955, Прибој)
Завршио је Машински факултет у Београду 1978. године, групу за моторе и моторна возила. Магистарски рад је одбранио 1999. године, а докторску дисертацију 2008. године на истом факултету. По завршетку студија кратко је радио у „Гоши“ у Смедеревској Паланци, а након тога на Војнотехничком институту Београд, Сектору за борбена и неборбена возила на истраживачко-развојним задацима и пројектима специјалних уређаја у борбеним возилима.
Од 1992. године запослен је у „Икарбусу“ као директор развојно-техничких послова. У периоду када је био на дужности техничког директора фабрика развија 16 нових типова аутобуса. 2003. године изабран је за генералног директора „Икарбуса“. Поред ангажовања на пословима руковођења фабриком, дуги низ година био је ангажован је у професионалним и стручним домаћим и страним организацијама и форумима.
Објавио је већи број радова у часописима од националног значаја. Учествовао у изради неколико монографија и студија. Добитник је бројних награде и признања међу којима су: награда Привредне коморе Београда за техничка унапређења, награда Привредне коморе Србије 2004. године за развој и унапређење привреде, признање менаџер године 2006. године и др.

(1931, Футог)

Дипломирао је на Ваздухопловном одсеку Машинског факултета, Универзитета у Београду 1956. године. Докторску дисертацију одбранио је на Факултету техничких наука, Универзитета у Новом Саду 1977. године. Дао је значајан допринос у струци и науци у области Производног машинства - теорија резања, машинска обрада, динамика резања, неконвенционални и специјални поступци обраде, проучавање и мерење рада.
После завршених студија запослио се у фабрици аутомобилских и тракторских делова у Новом Саду „27. март“, као конструктор, технолог и конструктор алата и прибора челичних и бронзаних делова. Након тога прелази у „Југоалат“, Индустрију алата и прибора за машине у Новом Саду, где је био шеф технолошког бироа и инжењер за испитивања режима рада при обради резањем.
На Машинском факултету, Универзитета у Новом Саду ради од 1961. године. Био је редовни професор, члан наставно-научног већа, руководилац Машинског одсека, секретар и помоћник директора Машинског института и продекан за наставу. Предавао је на последипломским студијама на Факултету техничких наука у Новом Саду и на Машинским факултетима у Крагујевцу и Мостару.
Учествовао је на бројним научним и стручним скуповима у преко 20 земаља. Објавио је преко 270 радова и четири монографије. Добитник бројних признања.

(1948, Ириг)
Машински факултет, смер производно машинство, у Новом Саду, завршио је 1972. године. Магистарску тезу одбранио је 1979. године на Факултету техничких наука у Новом Саду, а докторску дисертацију 1983. године, на истом факултету. На Машинском факултету у Новом Саду запослио се одмах после дипломирања као асистент у научном раду. Биран је у сва научна звања, а редовни професор за ужу научну област производни системи, постао је 1993. године. Сада је декан Факултета техничких наука у Новом Саду.
Аутор је или коаутор седамнаест књига, преко две стотине научних и стручних радова и једног поглавља у књизи Group technology, објављеној у САД. Обрадио је, са сарадницима, 22 научна пројекта. Активни је учесник у процесима сарадње са привредним предузећима. Резултат те активности су 32 пројекта у подручјима технолошких, производних и организационих структура предузећа. Био је носилац пројекта „Могућности и ограничење развоја предузетништва у одабраним општинама АПВ“ и „Европски индекс конкурентности Србије“. У оквиру реформе вишег и високог образовања у складу са препорукама Болоњске декларације био је носилац пројекта „Развој организационе структуре интегрисаног универзитета”.
Био је посланик у Скупштини Србије, делегат у Скупштини града Новог Сада, председник Општинског и Универзитетског Комитета и Извршни секретар за науку и образовање ПК СК Војводине. Добитник је Октобарске награде града Новог Сада, медаље „Професор Павле Станковић”, ордена Светог Саве II реда и др.

(1952, Сента)

Машински факултет у Новом Саду на смер Маханизација и возила завршила је 1975. године, као прва у својој генерацији. 1975. године уписује се на последипломске студије на Природно-математичком факултету у Београду на одсек за механику. Магистрирала је 1977. године. Докторску дисертацију одбранила је 1981. године на Факултету техничких наука у Новом Саду. 2014. године одбранила је докторску дисертацију на Мађарској академији наука у Будимпешти и стекла највише академско звање у тој земљи. Од 1975. године ради на  Факултету техничких наука, прво као асистент, па доцент и ванредни професор, па од 1992. године као редовни професор за начну област Теорија машина и механизама. 1990. године прелази да ради на Катедру за механику на Факултету техничких наука где је 1995. поново бирана за редовног професора, али за научну области Механика. Била је и први директор Департмана за графичко инжењерство и дизајни, као и руководилац докторских студија. На Факултету техничких наука обављала је дужност продекана за наставу. Била је директор Института за механику и машинске конструкције, шеф Катедре за Техничку механику и дизајн на ФТН у Новом Саду.

Области њене истраживачке делатности су: нелинеарне осцилације, динамика машина и механизама са константном и променљивом масом, Динамика ротора, Теорија хаоса. Објавила је преко 300 радова од којих преко 100 у водећим међународним часописима са SCI листе, као и две самосталне монографије међуна­родног значаја. Руководила је и учествовала је на изради 42 пројекта за потребе привреде. Руководила је израдом већег броја пројеката производних погона и фабрика у области израде опека и керамичких плочица: Фабрика за припрему глине, Полет, Nexe Group, Нови Бечеј, 2002. Линија за паковање црепа, Потисје, Кањижа, 2002. Фабрика – Црепана, Полет, Nexe Group, Нови Бечеј, 2004. Фабрика  – Керамика, Полет, Nexe Group, Нови Бечеј, 2005.

Члан је међународних организације IFToMM и GAMM, а у два мандата била је председник Југословенског друштва за механику. Председник је Друштва за контролу и заштиту од вибрација. Поред тога је: Дописни члан Војвођанске академије наука и уметности, редовни члан Мађарске инжењерске академије, Редовни члан ЈАНН – Академије нелинеарних наука. Ливија Цветићанин је више пута награђивана.

(1950, Крива Паланка, Македонија)

Дипло­мске студије је завршио на Машинском факултету Универзитета “Свети Кирил и Ме­одиј” у Скопљу 1974. године, као први у генерацији. По­следсипломске-маги­ста­рс­ке студије је завршио на Универзитету у Нишу 1982. године и одбранио док­торску дисертацију у области техничких наука на Ма­шинском факултету Униве­рзитета у Београду 28. 03. 1989. године на тему “Термоенергетски ефекти пирометалуршке прераде концентрата бакра у топионици у Бору”. Радни век је провео у РТБ-Бор, непрекидно од 1974. године. Обављао по­сло­ве: инжењера енергетике, инжењера одржавања машинске опреме, руко­во­диоца РЈ Машинског одржавања, руководиоца РЈ Енергетика, руководиоца Фабрике ки­сеоника, све у Топионици бакра, помоћника директора ТИР-а за енер­гетику и из­вр­шног директора за производњу ТИР-а. У допунском радном односу радио је на Техничком факултету у Бору Уни­верзитета у Београду, најпре као асистент (1984–1990.), а затим као на­ставник у звању доцента (1990–2001.) на предметима Машине и уређаји у хемијској инду­стрији и Термодинамика. Радио и као спољни сарадник Ин­ститута за бакар у Бору. 

Публиковао је две књиге, једну скрипту за студенте Техничког факултета у Бору, седамдесетак радова у научно-стручним часописима и саопштио два­десетак радова на научно-стручним скуповима у земљи и иностранству. Коа­утор је и две монографије. Аутор је бројних студија и пројеката. У задње време пише сатирична дела, око шест хи­љада афоризама, стотину песама и на десетине прича.

(1954, Дечани)

Дипломирао је на Производном смеру Машинског факултета 1980. године. Ма­гистрирао је одбраном тезе „Управљање инвестиционим пројектима и фина­нсијски инжењеринг на примеру гасификације“ 2012. године. Радио је 21 годину у Индустрији „Иво Лола Рибар“ у Београду, 9 година у „Беогасу“ а.д. Београд, a сада ради у Савезу инжењера и техничара Србије. Кретање у служби: 1981-1988. Лола – „Фабрика алатних машина“, главни пројектант технологије; 1988-1994. Лола – „ФСП“ (наоружање и војна опрема), директор; 1994-1996. „Иво Лола Рибар“ Корпо­рација, заменик ге­нералног директора; 1996-2001. „Иво Лола Рибар“, генера­лни директор; 2001-2010. „Беогас“ а.д. Београд, генерални директор; 2010 и даље Савез инжењера и техничара Србије, руководилац Стручне службе. Богдан Влаховић је своје стручне и привредничке способности исказао кроз вишегодишњи рад, пењући се степеницу по степеницу од приправника до генералног директора Индустрије „Иво Лола Рибар“. „Лола“ је са својих скоро 10 хи­љада радника и преко хиљаду инжењера била неприкосновени технолошки лидер у региону, пласирајући своја знања и производе од Америке до Кине. Руковођење и управљање једним изузетно сложеним производним си­стемом, организованим у 28 предузећа са 12 фирми и представништава у ино­странству захтевало је поред техничких знања и изузетно владање мар­кетиншком, комерцијалном и финансијском струком.

Области где је остварио значајне стручне резултате: Развој и про­је­ктовање нових технологија у производњи фамилије алатних машина; Развој технологија и производња ходног строја тенка М 84 и осталих оклопних тра­нспортера (БВП М80, ОТ М60 и др.); Развој технологија и освајање гаме делова тешких артиљеријских оруђа; Пројектовање и изградња гасоводних објеката: челичних гасовода високог притиска, мернорегулационих станица и дис­трибутивних гасоводних мрежа; Развој и имплементација надзорног система за даљинско управљање и очитавање потрошње гасоводних објеката; Развој и импламентација интегралних информационих система за управљање при­вредним субјектима; Управљање инвестиционим пројектима и финансијски инжењеринг.

Добитник је Медаље рада и Ордена рада; Плакете Мини­старства одбране за допринос развоју и производњи НВО; Захвалнице Вла­дике Рашко-призренског за помоћ и донације манастирима на Метохији.

(1946, Ниш)

Дипломирао је на Машинском факултету Универзитета у Нишу 1970. године. Магистрирао је Термоенергетику и нуклеарну технику на Факултету стро­јар­ства и бродоградње Универзитета у Загребу 1980. године. Докторат техничких наука одбранио је на Факултету стројарства и бродоградње Универзитета у За­гребу 1986 године из области машинства (термоенергетика - котловска пос­тројења).

У периоду од 1970. до 1991. г. у Електропривреди на Косову и Метохији био на пословима: саветник за техничка питања помоћника генералног дире­ктора Електропривреде Србије за Косово, руководилац пројекта Ревита­лизација и рекострукција ТЕ “Косово А”, члан Пословодног одбора Института за истра­живања и развој “Инкос” - Приштина (као одговоран за област ене­ргетике и пројектовања), саветник Пословодног одбора Електропривреде Косо­во, у пе­риоду 1983 – 1984. обавио је једногодишњу научно-стручну специја­лизацију у Combustion Engineering Inc, Kreisinger Development Laboratories- KDL, Conne­cticut, USA, руководилац пробног погона ТЕ “Косово” Б, руково­ди­лац групе за изградњу дела технолошко-машинског постројења ТЕ “Косово Б”, 2x340 МW (котловска постројења, челичне конструкције котла и зграде кот­ларнице, одвод пепела и шљаке, систем течног горива, систем потпале син­тетичким гасом, помоћна котларница), главни ижињер анализе процеса ТЕ “Косово А”, главни инжињер за експлоатацију котловски постројења ТЕ “Косово А” и руководилац пробног погона турбо-машинске сале и сменовођа блока 4 (200 МW). У оквиру наставних активности на Машинском и Електротехничком фа­ку­лтету Универзитета у Приштини др Слободан Ђекић је био ангажован у звању асистента, доцента и ванредног професора у периоду 1970-72. и 1983-1991. на предметима Машински елементи, Термоенергетска постројења, Парне и га­сне турбине и Термо и хидро постројења. Има преко 60 научних и стручних радова објављених и публикованих у прет­ходној Југославији и иностранству.

(1952, Шабац)

Maшински фaкултeт диплoмирao je jaнуaрa 1979. нa ФТН у Нoвoм Сaду на Кaтeдри зa индустриjскe систeмe. Пoслe­дип­лoмскe - мaгистaрскe студиje и докторат завршио je нa Фaкултeту oргaни­зaци­o­них нaукa у Бeoгрaду. Maгистрирao je 1991 гoдинe нa тeму “Oргaнизoвaњe плaнирaњa тeхничкo-тeхнoлoшкoг рaзвoja прeдузeћa”, где је одбранио и дoктoрску дисeртaциjу пoд нaслoвoм “Maркeтинг кoнцeпциja тeх­нoлoшкoг рaзвoja прeдузeћa” мaртa 2002. Свoje рaднo aнгaжoвaњe Никoлa Majински зaпoчeo je 1979. гoдинe у Хе­мијској индустрији – „Зoркa” – Шaбaц нa инжењерским пoслoвимa у РО „Зорка-Инвестиције“. Био је укључен на многим пројектима као пројектант, сарадник на пројектима и надзорни орган на њиховој реализацији. Био је ангажован на “green feeld” инвeстициjи фaбрикe “Бeли лимoви”-Ша­бац у изгрaдњи као машински надзорни орган од 1980. год. до. 1983. год. Пo зaвршeтку oвe инвeстициje, у прeдузeћу “Бeли лимoви” рaди нa мeсту шeфa мaшинскoг oдржaвaњa, глaвнoг инжeњeрa oдржaвaњa, дирeктoрa oдржaвaњa и гeнeрaлнoг дирeктoрa прeдузeћa, до 1994. године. Биo je чeтири гoдинe прeдсeдник Извршнoг oдбoрa Хeмиjскe индустриje “Зoркa” – Шaбaц од 1982. године до 1987. године, кao и jeднo врeмe прeдсe­дa­вajући и чeтири гoдинe члaн Упрaвнoг oдбoрa Хoлдинг кoмпaниje “Зoркa” – Шaбaц, од 1988. године до 1992. године. Пoслe интeгрaциje фaбрикe “Бeли лимoви” у кoмплeкс српскe црнe мeтaлу­ргиje 1994. године, пoд нaзивoм “Сaртид” Никoлa Majински рaди у пoслoвнoм цeнтру Бeoгрaд нa мeсту извршнoг дирeктoрa виших фaзa прераде у инте­гралној железари “Сaртид” - Смедерево. Након купoвинe “Сaртидa” oд стрaнe aмeричкoг US Steel-a, oд aприлa 2003. нaлaзи сe нa мeсту дирeктoрa мaркeтингa US Steel Serbia д.o.o. до новембра 2004. године. Даљу каријеру до данас наставља у Привредној комори Србије.

Аутор је многих научно стручних радова. Учествовао је у изради и реализацији бројних студија и пројекат. Аутор је Монографије Одрживи маркетинг технолошког развоја преду­зећа. Награђен је за десет година непрекидног рада у Хемијској индустрији-„Зoркa”, Шaбaц, за двадесет година непрекидног рада у US Steel Serbia и меда­љом заслуге за народ.

(1946, Зрењанин)

На Машински факултет у Београду уписује се 1968. године. За време студија определио се за термотехнику и димломирао је 02.06.1973. године. По одслужењу војне обавезе, запослио се 1974. године у Фабрици „Змај“ Земун, a 1976. пpешао у Пројектни биро РО „Јанко Лисјак". Од 1978. ради у Војним поштама Београда. Уз рад на радном месту уписао се на после­дипломске студије 1974. године на Машинском факултету у Београду. Магистарски рад „Прилог проучавању промена поља температуре и кон­центрација у расхладним коморама са котролисаном атмосфером“, од­бранио је 09.11.1987. године на Машинском факултету у Београду. Докторски рад „Термодинамички параметри вишекомпонентних система меродавних за котролисану атмосферу приликом пројектовања термотех­ни­чких инсталација у објектима специјалне намене“, одбранио је 27.12.1990. године на Машинском факултету у Београду. До сада је радио као самостални истраживач, одговорни пројектант, шеф надзорне службе и одговорни извођач на више пројеката у земљи и у иностранству. Од 01.07.1992. године запослен је као самостални виши истра­живач у Лабораторији за енергетику и процесну технику Задруге радника Уни­верзитета „Техничар“ у Новом Саду. Ту је изабран за директора приликом трансформације фирме у HOLTEC CENTAR Др Бранислав Лаловић.

Слободан Б. Рацков има више објављених радова, учешћа у вођењу и реализацији истраживачких пројеката, урађених пројеката и искуство у изво­ђењу разних термотехничких и енергетских постројења, што је све наведено у следећем прегледу. Број научно стручних радова достиже око 30. Студије и пројекти који су спроведени на термотехничким и гасним инста­лацијама достижу број 50. Радио је на припреми и извођењу преко 20 пројеката.

(1944, Андријевица, Црна Гора)

Машински факултет у Сарајеву је завршио 1967. године. Магистарски рад је одбранио 1976, а докторску дисертацију 1986. године. Специјалистичко усавршавање за област производње лигнопласта обавио је 1969. године у Немачкој. Посебно се ангажовао у у развоју истраживачко-развојног и пројектантског рада у дрвној индустрији.
У неколико предузећа и установа радио је као сарадник, водећи пројектант, водећи истраживач, виши научни сарадник, директор. Од 1988. до 1991. године био је на дужности директора Привредног представништва Привредне коморе СФР Југославије у Берлину. За време рада у том Представништву, од представништава југословенских фирми, формирао је секције по појединим привредним гранама, што је допринело повећању привредне сарадње југословенских и немачких предузећа. У Подгорици је формирао Истраживачко развојни центар у преради дрвета у коме ради као председник Одбора директора.
Аутор је више од 150 научних и стручних радова. Добио је више признања научних и стручних радника и институција, посебне похвале Привредне Коморе СФР Југославије и Савезног секретаријата за односе са иностранством СФР Југославије 1990. године за рад у Представништву у Берлину.

(1944, Бијело Поље, Црна Гора)

Машински факултет завршио је у Скопљу 1969. године. Од 1969. године ради у Жељезари Никшић, као инжењер за хидраулику, главни технолог за машинска постројења, шеф машинског одржавања Ваљаонице, руководилац машинског одржавања Жељезаре, главни инжењер металопрерађивачких погона, помоћник директора техничких служби, директор техничких служби, члан Пословодног одбора, потпредседник одбора за послове металопрераде, помоћник генералног директора за технички развој, металопрераду и иновације и директор развоја, инвестиција и приватизације.
Признања: Златна значка Жељезаре, Орден заслуга за народ са сребрном звездом, Награда ослобођења Никшића, Награда Привредне коморе Југославије.

(1937, Маглај, Босна и Херцеговина)

Машински факултет у Бео­граду завршио је 1962. године. Магистрирао је и докторирао на Факултету техничких наука у Новом Саду из области парних котлова. Први радни ангажман послије студија започео је 1963. године у Творници "Натрон" Маглај на мјесту главног конструктора, шефа Конструкционог бироа и директора Енергане "Натрон". У том периоду, поред производног процеса ста­ре енергане, водио је завршетак монтаже и пробни погон енергетских пос­тројења IV фазе развоја "Натронке" (котлови, турбина и ХПВ). У ТЕ "Тузла" радио је од 1969. до 1975. године. Водио је надзор над мон­тажом турбинског постројења 200 МW, а затим као шеф производње електране водио пробни погон ТЕ "Тузла III", а потом је 1974. године учествовао и у реа­лизацији пробног погона ТЕ "Тузла IV" (200 MW). Значајан дио свог радног ангажмана имао је на пројектовању, изградњи и увођењу у производњу ТЕ "Угљевик I" (300 МW), и то од 1975 до 1993. године. У почетном периоду радио је као технички директор изградње термоелектране, а од 1981. године обављао је дужност директора РО Р и ТЕ "Угљевик" - у осни­вању, и то до 1986. године, тј. 6 година. Непосредно са руским стручњацима је организовао и водио пуштање у пробни погон ТЕ “Угљевик” (1985.). По завр­шетку пробног погона радио је у ТЕ “Угљевик” на мјесту координатора за инве­стиције и развој, претежно на пословима вођења изградње РиТЕ "Угљевик II" (300 MW). Kрајем 1992. године прелази у Бања Луку гдје и даље ради у Електро­привреди РС (Електропренос) на мјесту савјетника (40%) и на Машинском фа­култету као ванредни професор (60%), у двојном радном односу. У марту 1997. године прелази у Дирекцију Електропривреде Републике Српске (ЕРС) на ра­дно мјесто помоћника генералног директора за инвестиције и развој, а затим је постављен на дужност директора Дирекције за развој и инвестиције ЕРС. Рад у високошколском образовању започео је 1981. године на ЕТФ Тузла као доцент, а потом и као ванредни професор на предметима Производња електричне енергије I и II. Почетком 1986. године именован је за декана ЕТФ Тузла (51% радног времена). Од краја 1992. године ради на Машинском факултету у Бањој Луци као ванредни професор. Објавио је више од 50 научних и стручних радова у часописима, публи­кацијама и на научно-стручним скуповима, од тога 5 радова у иностранству.Као аутор или коаутор објавио је 4 монографије (књиге), од чега двије универзитетске монографије националног значаја. Добитник бројних признања.

Универзитет у Њу Орлеансу, професор, Универзитет у Торонту, доктор наука, Технологија летилица и летова. Керсон Национални технички универзитет, Украјина, Doctor Honoris Causa, октобар, 2004, звање доделио ректор Y. N. Bardachov, Вијетнамска академија науке и технологије Doctor Honoris Causa, јануар, 2007, звање доделио председник Данг Ву Минх, Универзитет у Салерну, Италија, Doctor Honoris Causa, новембар, 2008, звање доделио ректор Raimondo Pasquino, Сајгон Технолошки универзитет, Вијетнам хонорарни професор, jануар, 2007, додељено од стране председника СТУ, Дао Ван Луонг-а. Члан је Академија наука у Грузији, Србији и Јерменији. Доктор Хуи је спровео истраживања вредна око 4 милиона УС долара на композитним и нано материјалима, углавном у машинству/инжењерству лети­лица и летова и бродова. Шире је познат по моделирању и прототиповима механичких својстава нано материјала, понашању материјала на високим или ниским температурама, запаљивости композитних материјала, укључујући смарт материјале и структуре, утицају динамике експлозије, микро­пу­котина под термалним и механичким оптерећењима и инфраструктури композита под отежаним условима. Доктор Хуи је такође коаутор у преко 210 објављених публикација у журналима.Један од најистакнутијих доприноса у истраживањима доктора Хуија је у области моделирања композитних материјала, кориштењем модела распо­деле енергије и функционалног приступа у оцени трајности и сигурности стру­ктура под отежаним условима. Истовремено, доктор Хуи је члан преко 40 тех­ничких комитета и уре­ђива­чких одбора, које чине поштовани и уважени нау­чници различитих области изучавања материјала и нано науке.