Добродошли на сајт Инжењерске академије Србије Почетна страна | English
   

ОДЕЉЕЊЕ ЗА БИОТЕХНИКУ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

Исајев Василије

(1947, Београд)
На Одсеку за шумарство Шумарског факултета у Београду дипломирао је 1970. године. Магистрирао је 1978. године, а докторирао је 1987. године на Шумарском факултету у Београду, из oбласти генетике са оплемењивањем биљака.
Радио је на Институт за шумарство и дрвну индустрију у Београду у периоду 1971–1974. година, у Одељењу за економику са просторним планирањем у шумарству. Од 1975. године ради на Шумарском факултету у Београду. На Пољопривредном факултету, Институт за воћарство, виноградарство и хортикултуру у Новом Саду, био је ангажован од 1978. до 1984. године, на извођењу вежби из предмета Оплемењивање биљака.
Редовни је професор на Шумарском факултету у Београду на предметима Генетика са оплемењивањем биљака и Семенарство, расадничарство и пошумљавање. На Шумарском факултету у Бањој Луци, радио је као професор је за предмете Генетика са оплемењивањем биљка и Шумске културе и плантаже. У Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду, од школске 1992/93. године професор је по позиву за предмет Загађивање и биоиндикације угрожености природне средине.
У домаћим и страним чласописима објављено му је 226 научних радова. Аутор је преко 80 радова саопштених на међународним и домаћим скуповима. Међународни Библиографски центар у Кембриџу, Енглеска, доделио му је диплому „Човек године” за 1997/98, на основу објављених радова који су оцењени као допринос од посебног значаја за међународну заједницу у области заштите и очувања природних ресурса.

Кастори Рудолф

(1935, Карловaц, Хрватска)
На Пољопривредном факултету у Новом Саду дипломирао је 1958. године. На истом факултету изабран је за асистента на предмету Исхрана биљака 1960. године. Докторску дисертацију одбранио је 1963. године на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Био је редовни професор за предмет Заштита агроекосистема.
На почетку научноистраживачког рада бавио се агрохемијским аспектима исхране биљака. За време постдокторских студија у Немачкој изучавао је усвајање и метаболизам фенола и утицај бора на синтезу лигнина. Касније се интензивно бавио изучавањем утицаја биотичких и абиотичких чинилаца на усвајање, акумулацију и дистрибуцију биогених макро и микроелемената, њиховим дејством на животне процесе, анатомску и морфолошку грађу биљака.
Аутор је или коаутор 335 објављених научних радовa, 36 стручних радова, 27 књига, више скрипти поглавља у монографијама, више од 300 стручно-популарних чланака Уредник је и коаутор више монографија и седамнаест посебних издања.
Био је продекан за наставу, у два мандата, шеф Катедре за земљиште и исхрану биљака на Пољопривредном факултету у Новом Саду и помоћник директора за науку и наставу Научног института за ратарство и повртарство у Новом Саду.
За постигнуте резултате у научном и педагошком раду добио је бројна признања: Медаљу са дипломом Матице српске, Октобарску награду града Новог Сада, Julius-Kühn – Plekette Martin – Luther - Universität, Halle - Wittenberg, DDR, Златну плакету универзитетских професора и научних радника Србије за животно дело и др.

Ковачевић Петар

(1935, Дојран, Македонија)
Прве две године Средње пољопривредне школе завршава у Про­купљу, а са њеним укидањем прелази у Шабац, где дипломира 1954. године. После дипломирања, а на позив академика проф. др Јована Белића, за­пошљава се на Пољопривредном факултету, Катедра сточарство, на месту техничког сарадника Завода за посебно сточарство. У току рада на факултету 1954-1960, ангажован је на пројектима уна­пре­ђења сточарства у Србији, а нарочито на пројектима стварања нових раса у сточарству. Поред тога ради на праћењу огледа у Заводу, на Огледном имању „Црвенка“, као и на теренским пунктовима у Србији. У оквиру праћења ових ог­леда поверена му је и целокупна стручно техничка обрада огледних ма­теријала. Његов рад је високо цењен и на основу тога је дошло до препоруке професора да даље образовање настави уписом на факултет, што је и реализовано. Од 1960. године, паралелно са студијама, ради у производњи у Пољо­привредној задрузи „Јединство“ из Земуна. После дипломирања, наставља рад у производњи. Врло активно је анга­жован на стручним пословима у процесу формирања ПИК-а „Срем“, који брзо прераста у ПИК „Земун“, након чега долази до интеграције са ПК „Београд“. У оквиру ПКБ-а његов најзначајнији и најзапаженији рад био је на проје­ктовању, изградњи и надзору над извођењем Фармe крава укупног капацитета цца 3000 грла, Фармe за узгој приплодног подмлатка капацитета цца 2500 грла, Фармe за тов јунади капацитета 1500 грла у турнусу. Све ове фарме изграђене су као јединствен сточарски комплекс, са свим потребним пратећим објектима и сопственом фабриком сточне хране. Овај сточарски комплекс добио је препознатљиво име „Сточни град“. Са изградњом ових објеката Пољопривредно газдинство „Будућност“ – Добановци оспособљава се за индустријски начин производње, где ради на пословима техничког директора, помоћника, заменика директора и директора газдинства. Крајем 2004. године Предузеће за производњу меса и месних прерађевина „Котекс“ доо из Сурчина, позива га и поставља за техничког директора производње. Добитник бројних признања.

Малешевић Мирослав

(1947, Рума)
Пољопривредни факултет у Новом Саду, Ратарски одсек завршио је 1969. године. Магистарски рад је одбранио 1976. године, а докторирао је 1990. године. Научноистраживачку и наставну активност започео је 1970. године, као асистент у настави. Истовремено је укључен и у истраживачке пројекте. Године 1972. прелази у Институт за ратарство и повртарство, али остаје ангажован у настави. Као асистент- истраживач радио је око 15 година. Учествовао је у оплемењивачком раду на стварању сорти пшенице и јечма. Коаутор је 32 сорте пшенице и 13 сорти јечма. У звање научног саветника за област Посебно ратарство – технологије гајења стрних жита је изабран 1999. године, а за редовног професора на предмету Посебно ратарство 2006. године. Био је директор Научног института за ратарство и повртарство.
Аутор је или коаутор 410 научних и стручних радова. Учествовао је у изради 16 монографских дела. Најзначајнији резултати научноистраживачког рада су му: истраживање сортне специфичности код пшенице, јечма, овса и др. стрних жита у области азотне исхране, величине вегетационог простора, густине и рокова сетве, истраживање параметара за егзактно утврђивање потреба пшенице и других стрних жита за азотом, истраживање математичких модела за прогнозу приноса стрних жита, примену минералних ђубрива и других агротехнолошких мера при гајењу стрних жита, истраживање интеракције врста стрних жита са агроеколошким условима локалитета, посебно са климатским факторима,са аспекта глобалних промена климе и др.
Био је носилац или координатор више научних пројеката које је финансирало Министарство за науку и технологију. Носилац више признања.

Пенчић Милутин

(1928, Пирот)
Пољопривредно-шумарски факултет Београдског универзитета, ратарски смер, завршио је 1952. године. Докторску дисертацију одбранио је 1962. године на истом факултету. За асистента на пословима генетике и селекције стрних жита, изабран је 1953. године, у Заводу за пољопривредна истраживања у Крушевцу. Од 1958. године ради у Институту за кукуруз у Земун Пољу, где је биран у сва научна звања. За заменика председника Савезног комитета за науку и технологију изабран је 1986. године. На том послу остао је до 1990. године, када је постављен за савезног саветника за научнотехнолошки развој.
У Институту за кукуруз у Земун Пољу био је шеф одсека, управник одељења за науку, заменик генералног директора и генерални директор. Први је председник Управног одбора FAO/UNDP Европског кооперативног програма за биљне генетичке ресурсе (ECP/GR). Био је члан југословенске Комисије за Унеско. Као консултант Агенције УН за исхрану и пољопривреду (FAO) учествовао је у изради и реализацији националних програма за научни рад и унапређење производње кукуруза у Танзанији, Мозамбику и Анголи. Био је и експерт Савезног министарства за науку и технологију.
Аутор је или коаутор 136 библиографских јединица, од којих су 32 објављене у иностранству. Његова научноистраживачка активност може се поделити на два дела: физиологија биљака и генетика и оплемењивање биљака. Основао је прву лабораторију у нашој земљи за изучавање физиологије кукуруза. Иницијатор је увођења биофизичких метода у проучавању реакције биљног организма на промене услова средине.
Био је председник Југословенске инжењерске академије 2003–2007. Одликовања и признања: Орден рада са златним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Спомен плакета и Плакета града Београда и др.

Пљакић Радиша

(1940, Крагујевaц)
Пољопривредни факултет у Земуну завршио је 1964. године. После завршеног Пољопривредног факултета запослио се у Пољопривредном комбинату Горња Гружа у Враћевшници. У комбинату је радио на идејним пројектима и њиховом извођењу: 1.000 хектара планинских ливада, 310 хектара засада малина, 240 хектара шљивика, велики број погона за тов стоке и индустријску кланицу у Враћевшници.
Крајем 1969. године урадио је идејни пројекат за оснивање нове организације, која је основана 1970. године под именом „Милодух“ у Крагујевцу, чији је био генерални директор Ту је произвео прву у свету познату ракију „линцуру“ – технологију и идејно рашење боце и етикете. Поред тога, створио је још шест алкохолних пића. Предузеће је отворило другу биљну апотеку на Балкану и створило преко 60 врста лековитих чајева.
Од 1979. године радио је у Заводу за економику домаћинства Србије као виши саветник за исхрану. Његово основно усмерење било је истраживање и реализација нових ауторских програма. У том периоду створио је и реализовао изузетно значајне програме у области прехрамбене индустрије.
Због значајног ангажовања на развоју приватног предузетништва у Србији био је председник савета тога тела у Комори више од десет година. Добио је 28 златних медаља за производе „Милодуха“ и преко 40 златних медаља и посебних признања у фирми „Флорес“.
За свој допринос привреди и угледу града, Крагујевац му је 2008. године доделио Повељу заслужног грађанина.

Секулић Радосав

(1940, Трстеник)
Дипломирао је 1964. године на Одсеку за заштиту биља Пољопривредног факултета Универзитета у Новом Саду и завршио постдипломске студије из области фитофармације, а потом ентомологије. Магистарску тезу одбранио је 1973. године, а докторску дисертацију 1987. године.
Као редовни професор на Пољопривредном факултету радио је до 1997. године. Након тога, прелази у Завод за заштиту биља Научног института за ратарство и повртарство у Новом Саду у својству Управника завода и научног саветника. На универзитету и факултету је обављао више функција: председник Наставно-научног већа, шеф катедре, управник Завода за заштиту биља и др.
Основу научне активности му чине истраживања ентомофауне земљишта у усевима пшенице, кукуруза, шећерне репе, соје, сунцокрета, луцерке и других гајених биљака у Војводини, као и проучавање биологије, екологије, штетности, флуктуације бројности и могућности интегралног сузбијања економски значајних штетних врста. Посебну пажњу посветио је истраживању фитофармаколошке вредности инсектицида и њиховој редукованој примени, чиме је допринео јачању антагонистичког комплекса штеточина у агробиоценозама и уопште заштити животне средине.
До данас је објавио преко 130 стручних радова, 21 књигу и преко стотину стручно-популарних чланака. Перманентно је руководио пројектима и подпројектима који се односе на проучавање штеточина шећерне репе и других ратарских култура. Учествовао је и руководио реализацијом југословенско-америчких и југословенско-немачких пројеката. Од признања, која је добио, издвајају се: Првомајска награда Привредне коморе Војводине и Златна плакета за животно дело у образовно-педагошком и научноистраживачком раду Универзитета у Новом Саду.

Шкорић Драган

(1937, Кореница, Хрватска)
Дипломирао је 1963. године на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Магистарске студије, завршио је 1968. године на истом факултету, где је одбранио и докторску дисертацију 1975. године.
Звање научног сарадника стекао је 1976. године, у звање доцента изабран је 1978. године на Пољопривредном факултету у Новом Саду, за предмет Оплемењивање би-љака и семенарство. За ванредног професора изабран је 1983. године, а за редовног професора 1990. године. У звање професора емеритуса изабран је 2008. године на Универзитету у Новом Саду. Био je управник Завода за уљане културе, Института за ратарство и повртарство од 1989. до 2006. године. Сада је члан Националног савета за науку и технолошки развој Републике Србије. Био је директор националног програма „Биотехнологија и агроиндустрија“ од 2003. до 2006. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2003, а за редовног члана САНУ 2009. године. Председник је Одбора за флору и вегетацију Србије САНУ.
Био је руководилац пет домаћих научних пројеката, а као руководилац потпројеката и тима учествовао је у реализацији још осам пројеката. Био је руководилац три пројекта са САД и учествовао у још два. Руководио је програмом генетике и оплемењивања сунцокрета на пројекту „Унапређење уљаних култура у Ирану“ 1970–1978. У том периоду провео је у Ирану око две године. Као експерт Уједињених нација (FAO, Рим) 1982. године боравио је у Судану и Индији. Одржао је предавања по позиву у преко 20 земаља широм света. Посебно треба истаћи његов допринос у реализацији FAO – European Research Network on Sunflower (FAO, Рим). Активно је учествовао од оснивања тог програма 1975. до данас, а главни координатор је од 1989. године.
Аутор је или коаутор више од 350 научних радова и четири монографије. Са својим тимом, створио је укупно 269 хибрида сунцокрета. Добитник је бројних домаћих и међународних признања.

Виденовић Живорад

(1946, Књажевац)
Дипломирао је на Рaтарском одсеку Пољопривредног факултета у Земуну 1970. године. Постдипломске студије завршио је на групи Екологија и агротехника жита, истог факултета. Магистарски рад је одбранио 1975. године а докторску дисертацију 1982. године.
Запослен је у Институту за кукуруз „Земун Поље“ oд 1971. године на пословима научноистраживачког рада из области агротехнике кукуруза. У Институту за кукуруз „Земун Поље“ обављао је више руководећих функција. Био је шеф Лабораторије за агротехнику, заменик директора и генерални директор Института. Од 2002. године ради на пословима саветника Генералног директора Института за кукуруз за координацију пословањa са Руском Федерацијом и Украjином.
Самостално или у сарадњи са другим ауторима објавио 165 научних и стручних радова. Био је уредник стручних часописа, радио као руководилац пројеката, обављао је и послове експерта на ФАО пројекту: „Унапређење производње кукуруза у Мозамбику“, 1984. године.
Од 2000. године је члан Академије пољопривредних наука Украjине.

Драговић Светимир

(1936, Андријевица, Црна Гора)
Пољопривредни факултет, општи смер, у Скопљу завршио је 1961. године. Постдипломске студије на Пољопривредном факултету у Новом Саду, група за Наводњавање пољопривредних култура завршио је 1968. На том факултету је одбранио и докторску дисертацију из исте научне области 1973. године. Од 1994. редовни је професор на Пољопривредном факултету у Новом Саду.
Био је учесник или руководилац многобројних националних научних пројеката које је финансирала влада Југославије, односно Србије, и неколико међународних пројеката. Најзначајнији међународни пројекат био је у оквиру научно технолошке сарадње САД и Југославије, из области водопривреде, од 1985. до 1991. године. Објавио је 256 научних радова и око 30 стручних, из области науке о земљишту, хидромелиорација и наводњавања.
Аутор је или коаутор великог броја књига и поглавља у монографијама. Најзначајније су монографије „Наводњавање“ и „Наводњавање у биљној производњи“. Учествовао је на великом броју домаћих и међународних научних скупова из области науке о земљишту и наводњавања, са рефератима по позиву или сопственом избору.

Јaнкoвић Бoжилo

(1927, Лeскoвaц)
Завршио је Пoљoприврeдни фaкултeт, Oдсeк винaрствo и винoгрaдaрствo, у Зaгрeбу 1951. гoдинe. Своју професионалну делатност је везао за предузеће „Чока“, где је био сaрaдник упрaвникa пoдрумa и винoгрaдa ПД „Чoкa“ и Eнoлoшку стaница Вршaц у којој је радио од 1954 до 1993. године, од чега у четири мандата као директор.
У Eнoлoшкoj стaници Вршaц рaдиo je првeнствeнo кao aнaлитичaр, нa кoнтрoли ширe, винa, jaких aлкoхoлних пићa и oстaлих прoизвoдa у винaрскoj индустрији, a кaсниje и нa кoнтрoли других прoизвoдa биљнoг пoрeклa и сирoвинa зa њихoву прoизвoдњу. Прoучaвao је oкo 300 aнaлитичких мeтoдa и извeстaн брoj тих мeтoдa увeo у рутинску прoцeдуру у тој стaници. Аутор је или коаутор тридесетак стручних рaдoвa објављених у стручним чaсoписимa и великог броја рeфeрата нa стручним сaвeтoвaњимa и кoнгрeсимa из oблaсти винaрствa и винoгрaдaрствa. Учeствoвao je у рeшaвaњу тeхнoлoшки и финaнсиjски вeoмa знaчajних прoблeмa зa пoтрeбe прoизвoђaчких oргaнизaциja, као и у рeшaвaњу мeђудржaвних спoрoвa при извoзу винa и jaких aлкoхoлних пићa.
Добитник је већег брojа признaњa и зaхвaлницa зa пoсeбaн дoпринoс рaзвojу и унaпрeђeњу винoгрaдaрствa и винaрствa у Вojвoдини и Србиjи и зa вeлики дoпринoс рaзвojу и унaпрeђeњу винoгрaдaрскo-винaрскe нaукe и тeхнoлoгиje.

Јевтић Стојан

(1949, Рековац)
На Пољопривредном факултету у Земуну дипломирао је 1972. године. Последипломске, на групи за Организацију и економику пољопривредног предузећа, завршио је 1976. године, а докторску дисертацију је одбранио 1980. године на Факултету организационих наука Универзитета у Београду.
Изводио је наставу на Пољопривредном и Шумарском факултету Универзитета у Београду. Као директор сектора за развој, а касније и као потпредседник Агробанке задужен за развој пољопривреде Србије и председник Управног одбора Агробанке, непосредно је учествовао у креирању развоја аграра и реализацији многобројних развојних пројеката, што је допринело модернизацији и убрзаном развоју аграра. Био је директор Института за истраживање у пољопривреди „Србија" у Београду од 1989. до 1999. године и у том приоду су остварени значајни резултати на организационом и финансијском јачању и пословној афирмацији Института.
Био је заменик министра пољопривреде, шумарства и водопривреде у прелазној влади 2000–2001, а министар пољопривреде, шумарства и водопривреде 2003–2004. године. За потпредседника Привредне коморе Србије изабран је 2005. и поново 2009. године. Председник Привредне коморе Србије био је 2007. године. Аутор је 93 библиографске јединице и руководио је са четири научноистраживачка пројекта. Главни је и одговорни уредник за 35 научних монографија и књига, организовао је осам домаћих и међународних научних скупова и већи број округлих столова и радионица.

Аџић Никола

(1938, Плужине, Црна Гора)
Завршио је Пољопривредни факултет у Сарајеву 1962. године, магистрирао 1976, а докторирао 1982. године на истом факултету. Радни век је провео у Биотехничком институту у Подгорици, прво као стручни сарадник, а потом као научни сарадник и научни саветник за сточарство. Данас предаје на Биотехничком факултету у Подгорици.
Радећи у Институту, био је помоћник директора, шеф Завода за сточарство и Републичке селекцијске службе за сточарство. Био је у органима управљања низа институција и струковних асоцијација на републичком и савезом нивоу, председник Извршног одбора Универзитета и председник Југословенског одбора за овчарство и козарство. Био је уредник или члан редакција низа стручних часописа, зборника радова са многих научних и стручних скупова из области пољопривреде.
Именован је за експерта за сточарство већег броја институција и државних органа на републичком и савезном (СРЈ) нивоу, укључујући министарства за науку и развој и за пољопривреду.
Урадио је, као руководилац или сарадник, низ студија и развојних програма на нивоу Републике Црне Горе, општине или одређених подручја, више посебних елабората различите садржине и десетине развојних пројеката привредних организација. Сарадник је на изради Енциклопедије Црне Горе. Један је од двојице координатора дугорочног вишедисципланарног истраживачког пројекта „Пива и Пивљани“ из кога треба да проистекне вишетомска монографија истог назива.
За богат и разноврстан научноистраживачки, образовни и инжењерски рад и за успешну примену науке и струке у пракси, добитник је више струковних и државних признања и одликовања међу којима је и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.

Пејовић Љубомир

(1941, Подгорицa, Црна Гора)
Пољопривредни факултет, виноградарско-воћарски одсек, завршио је 1966. године у Новом Саду. На истом факултету је магистрирао 1975. године, а докторску дисертацију одбранио је 1982. године.
Радио је у Пољопривредном, сада Биотехничком институту у Подгорици, као стручни сарадник и потом асистент истраживач. Био је шеф Завода за виноградарство и воћарство. Директор тог Института је од 1992. до данас.
Истакнути научни и стручни радник са бројним ауторским и коауторским радовима, студијама, пројектима, рецензијама и стручним експертизама. Радио је на оплемењивању и стварању нових сорти винове лозе, у чему је сам или са другим ауторима створио двадесет нових признатих сорти. Учествовао је на многим конгресима и скуповима у земљи и у иностранству, а као угледни стручњак именован је у многе експертске комисије савезног и републичког значаја.