Добродошли на сајт Инжењерске академије Србије Почетна страна | English
   

ЧЛАНОВИ АКАДЕМИЈЕ

РЕДОВНИ ЧЛАНОВИ

  1. Исајев Василије
  2. Кастори Рудолф
  3. Ковачевић Петар
  4. Малешевић Мирослав
  5. Пенчић Милутин
  6. Пљакић Радиша
  7. Секулић Радосав
  8. Шкорић Драган

 ДОПИСНИ ЧЛАНОВИ

  1. Виденовић Живорад
  2. Драговић Светимир
  3. Јaнкoвић Бoжилo
  4. Јевтић Стојан
  5. Вукић Марија
  6. Почуча Никола

ИНОСТРАНИ ЧЛАНОВИ

РЕДОВНИ ЧЛАНОВИ

  1. Аџић Никола
  2. Пејовић Љубомир

ОДЕЉЕЊЕ ЗА БИОТЕХНИКУ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

Исајев Василије

1947, Београд

На Одсеку за шумарство Шумарског факултета у Београду дипломирао је 1970. године. Магистрирао је 1978. године, а докторирао је 1987. године на Шумарском факултету у Београду, из oбласти генетике са оплемењивањем биљака.
Радио је на Институт за шумарство и дрвну индустрију у Београду у периоду 1971–1974. година, у Одељењу за економику са просторним планирањем у шумарству. Од 1975. године ради на Шумарском факултету у Београду. На Пољопривредном факултету, Институт за воћарство, виноградарство и хортикултуру у Новом Саду, био је ангажован од 1978. до 1984. године, на извођењу вежби из предмета Оплемењивање биљака. 
Редовни је професор на Шумарском факултету у Београду на предметима Генетика са оплемењивањем биљака и Семенарство, расадничарство и пошумљавање. На Шумарском факултету у Бањој Луци, радио је као професор је за предмете Генетика са оплемењивањем биљка и Шумске културе и плантаже. У Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду, од школске 1992/93. године професор је по позиву за предмет Загађивање и биоиндикације угрожености природне средине. 
У домаћим и страним чласописима објављено му је 226 научних радова. Аутор је преко 80 радова саопштених на међународним и домаћим скуповима. Међународни Библиографски центар у Кембриџу, Енглеска, доделио му је диплому „Човек године” за 1997/98, на основу објављених радова који су оцењени као допринос од посебног значаја за међународну заједницу у области заштите и очувања природних ресурса.

Кастори Рудолф

1935, Карловaц, Хрватска

На Пољопривредном факултету у Новом Саду дипломирао је 1958. године. На истом факултету изабран је за асистента на предмету Исхрана биљака 1960. године. Докторску дисертацију одбранио је 1963. године на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Био је редовни професор за предмет Заштита агроекосистема.
На почетку научноистраживачког рада бавио се агрохемијским аспектима исхране биљака. За време постдокторских студија у Немачкој изучавао је усвајање и метаболизам фенола и утицај бора на синтезу лигнина. Касније се интензивно бавио изучавањем утицаја биотичких и абиотичких чинилаца на усвајање, акумулацију и дистрибуцију биогених макро и микроелемената, њиховим дејством на животне процесе, анатомску и морфолошку грађу биљака.
Аутор је или коаутор 335 објављених научних радовa, 36 стручних радова, 27 књига, више скрипти поглавља у монографијама, више од 300 стручно-популарних чланака Уредник је и коаутор више монографија и седамнаест посебних издања.
Био је продекан за наставу, у два мандата, шеф Катедре за земљиште и исхрану биљака на Пољопривредном факултету у Новом Саду и помоћник директора за науку и наставу Научног института за ратарство и повртарство у Новом Саду. 
За постигнуте резултате у научном и педагошком раду добио је бројна признања: Медаљу са дипломом Матице српске, Октобарску награду града Новог Сада, Julius-Kühn – Plekette Martin – Luther - Universität, Halle - Wittenberg, DDR, Златну плакету универзитетских професора и научних радника Србије за животно дело и др.

Ковачевић Петар

(1935, Дојран, Македонија)

Прве две године Средње пољопривредне школе завршава у Про­купљу, а са њеним укидањем прелази у Шабац, где дипломира 1954. године. После дипломирања, а на позив академика проф. др Јована Белића, за­пошљава се на Пољопривредном факултету, Катедра сточарство, на месту техничког сарадника Завода за посебно сточарство. У току рада на факултету 1954-1960, ангажован је на пројектима уна­пре­ђења сточарства у Србији, а нарочито на пројектима стварања нових раса у сточарству. Поред тога ради на праћењу огледа у Заводу, на Огледном имању „Црвенка“, као и на теренским пунктовима у Србији. У оквиру праћења ових ог­леда поверена му је и целокупна стручно техничка обрада огледних ма­теријала. Његов рад је високо цењен и на основу тога је дошло до препоруке професора да даље образовање настави уписом на факултет, што је и реализовано. Од 1960. године, паралелно са студијама, ради у производњи у Пољо­привредној задрузи „Јединство“ из Земуна. После дипломирања, наставља рад у производњи. Врло активно је анга­жован на стручним пословима у процесу формирања ПИК-а „Срем“, који брзо прераста у ПИК „Земун“, након чега долази до интеграције са ПК „Београд“. У оквиру ПКБ-а његов најзначајнији и најзапаженији рад био је на проје­ктовању, изградњи и надзору над извођењем Фармe крава укупног капацитета цца 3000 грла, Фармe за узгој приплодног подмлатка капацитета цца 2500 грла, Фармe за тов јунади капацитета 1500 грла у турнусу. Све ове фарме изграђене су као јединствен сточарски комплекс, са свим потребним пратећим објектима и сопственом фабриком сточне хране. Овај сточарски комплекс добио је препознатљиво име „Сточни град“. Са изградњом ових објеката Пољопривредно газдинство „Будућност“ – Добановци оспособљава се за индустријски начин производње, где ради на пословима техничког директора, помоћника, заменика директора и директора газдинства. Крајем 2004. године Предузеће за производњу меса и месних прерађевина „Котекс“ доо из Сурчина, позива га и поставља за техничког директора производње. Добитник бројних признања.

Малешевић Мирослав

1947, Рума

Пољопривредни факултет у Новом Саду, Ратарски одсек завршио је 1969. године. Магистарски рад је одбранио 1976. године, а докторирао је 1990. године. Научноистраживачку и наставну активност започео је 1970. године, као асистент у настави. Истовремено је укључен и у истраживачке пројекте. Године 1972. прелази у Институт за ратарство и повртарство, али остаје ангажован у настави. Као асистент- истраживач радио је око 15 година. Учествовао је у оплемењивачком раду на стварању сорти пшенице и јечма. Коаутор је 32 сорте пшенице и 13 сорти јечма. У звање научног саветника за област Посебно ратарство – технологије гајења стрних жита је изабран 1999. године, а за редовног професора на предмету Посебно ратарство 2006. године. Био је директор Научног института за ратарство и повртарство.
Аутор је или коаутор 410 научних и стручних радова. Учествовао је у изради 16 монографских дела. Најзначајнији резултати научноистраживачког рада су му: истраживање сортне специфичности код пшенице, јечма, овса и др. стрних жита у области азотне исхране, величине вегетационог простора, густине и рокова сетве, истраживање параметара за егзактно утврђивање потреба пшенице и других стрних жита за азотом, истраживање математичких модела за прогнозу приноса стрних жита, примену минералних ђубрива и других агротехнолошких мера при гајењу стрних жита, истраживање интеракције врста стрних жита са агроеколошким условима локалитета, посебно са климатским факторима,са аспекта глобалних промена климе и др.
Био је носилац или координатор више научних пројеката које је финансирало Министарство за науку и технологију. Носилац више признања.

Пенчић Милутин

1928, Пирот

Пољопривредно-шумарски факултет Београдског универзитета, ратарски смер, завршио је 1952. године. Докторску дисертацију одбранио је 1962. године на истом факултету. За асистента на пословима генетике и селекције стрних жита, изабран је 1953. године, у Заводу за пољопривредна истраживања у Крушевцу. Од 1958. године ради у Институту за кукуруз у Земун Пољу, где је биран у сва научна звања. За заменика председника Савезног комитета за науку и технологију изабран је 1986. године. На том послу остао је до 1990. године, када је постављен за савезног саветника за научнотехнолошки развој.
У Институту за кукуруз у Земун Пољу био је шеф одсека, управник одељења за науку, заменик генералног директора и генерални директор. Први је председник Управног одбора FAO/UNDP Европског кооперативног програма за биљне генетичке ресурсе (ECP/GR). Био је члан југословенске Комисије за Унеско. Као консултант Агенције УН за исхрану и пољопривреду (FAO) учествовао је у изради и реализацији националних програма за научни рад и унапређење производње кукуруза у Танзанији, Мозамбику и Анголи. Био је и експерт Савезног министарства за науку и технологију.
Аутор је или коаутор 136 библиографских јединица, од којих су 32 објављене у иностранству. Његова научноистраживачка активност може се поделити на два дела: физиологија биљака и генетика и оплемењивање биљака. Основао је прву лабораторију у нашој земљи за изучавање физиологије кукуруза. Иницијатор је увођења биофизичких метода у проучавању реакције биљног организма на промене услова средине.
Био је председник Југословенске инжењерске академије 2003–2007. Одликовања и признања: Орден рада са златним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Спомен плакета и Плакета града Београда и др.

Пљакић Радиша

1940, Крагујевaц

Пољопривредни факултет у Земуну завршио је 1964. године. После завршеног Пољопривредног факултета запослио се у Пољопривредном комбинату Горња Гружа у Враћевшници. У комбинату је радио на идејним пројектима и њиховом извођењу: 1.000 хектара планинских ливада, 310 хектара засада малина, 240 хектара шљивика, велики број погона за тов стоке и индустријску кланицу у Враћевшници.
Крајем 1969. године урадио је идејни пројекат за оснивање нове организације, која је основана 1970. године под именом „Милодух“ у Крагујевцу, чији је био генерални директор Ту је произвео прву у свету познату ракију „линцуру“ – технологију и идејно рашење боце и етикете. Поред тога, створио је још шест алкохолних пића. Предузеће је отворило другу биљну апотеку на Балкану и створило преко 60 врста лековитих чајева.
Од 1979. године радио је у Заводу за економику домаћинства Србије као виши саветник за исхрану. Његово основно усмерење било је истраживање и реализација нових ауторских програма. У том периоду створио је и реализовао изузетно значајне програме у области прехрамбене индустрије.
Због значајног ангажовања на развоју приватног предузетништва у Србији био је председник савета тога тела у Комори више од десет година. Добио је 28 златних медаља за производе „Милодуха“ и преко 40 златних медаља и посебних признања у фирми „Флорес“.
За свој допринос привреди и угледу града, Крагујевац му је 2008. године доделио Повељу заслужног грађанина.

Секулић Радосав

1940, Трстеник

Дипломирао је 1964. године на Одсеку за заштиту биља Пољопривредног факултета Универзитета у Новом Саду и завршио постдипломске студије из области фитофармације, а потом ентомологије. Магистарску тезу одбранио је 1973. године, а докторску дисертацију 1987. године.
Као редовни професор на Пољопривредном факултету радио је до 1997. године. Након тога, прелази у Завод за заштиту биља Научног института за ратарство и повртарство у Новом Саду у својству Управника завода и научног саветника. На универзитету и факултету је обављао више функција: председник Наставно-научног већа, шеф катедре, управник Завода за заштиту биља и др. 
Основу научне активности му чине истраживања ентомофауне земљишта у усевима пшенице, кукуруза, шећерне репе, соје, сунцокрета, луцерке и других гајених биљака у Војводини, као и проучавање биологије, екологије, штетности, флуктуације бројности и могућности интегралног сузбијања економски значајних штетних врста. Посебну пажњу посветио је истраживању фитофармаколошке вредности инсектицида и њиховој редукованој примени, чиме је допринео јачању антагонистичког комплекса штеточина у агробиоценозама и уопште заштити животне средине.
До данас је објавио преко 130 стручних радова, 21 књигу и преко стотину стручно-популарних чланака. Перманентно је руководио пројектима и подпројектима који се односе на проучавање штеточина шећерне репе и других ратарских култура. Учествовао је и руководио реализацијом југословенско-америчких и југословенско-немачких пројеката. Од признања, која је добио, издвајају се: Првомајска награда Привредне коморе Војводине и Златна плакета за животно дело у образовно-педагошком и научноистраживачком раду Универзитета у Новом Саду.

Шкорић Драган

1937, Кореница, Хрватска

Дипломирао је 1963. године на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Магистарске студије, завршио је 1968. године на истом факултету, где је одбранио и докторску дисертацију 1975. године.
Звање научног сарадника стекао је 1976. године, у звање доцента изабран је 1978. године на Пољопривредном факултету у Новом Саду, за предмет Оплемењивање би-љака и семенарство. За ванредног професора изабран је 1983. године, а за редовног професора 1990. године. У звање професора емеритуса изабран је 2008. године на Универзитету у Новом Саду. Био je управник Завода за уљане културе, Института за ратарство и повртарство од 1989. до 2006. године. Сада је члан Националног савета за науку и технолошки развој Републике Србије. Био је директор националног програма „Биотехнологија и агроиндустрија“ од 2003. до 2006. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2003, а за редовног члана САНУ 2009. године. Председник је Одбора за флору и вегетацију Србије САНУ.
Био је руководилац пет домаћих научних пројеката, а као руководилац потпројеката и тима учествовао је у реализацији још осам пројеката. Био је руководилац три пројекта са САД и учествовао у још два. Руководио је програмом генетике и оплемењивања сунцокрета на пројекту „Унапређење уљаних култура у Ирану“ 1970–1978. У том периоду провео је у Ирану око две године. Као експерт Уједињених нација (FAO, Рим) 1982. године боравио је у Судану и Индији. Одржао је предавања по позиву у преко 20 земаља широм света. Посебно треба истаћи његов допринос у реализацији FAO – European Research Network on Sunflower (FAO, Рим). Активно је учествовао од оснивања тог програма 1975. до данас, а главни координатор је од 1989. године.
Аутор је или коаутор више од 350 научних радова и четири монографије. Са својим тимом, створио је укупно 269 хибрида сунцокрета. Добитник је бројних домаћих и међународних признања.

Виденовић Живорад

1946, Књажевац

Дипломирао је на Рaтарском одсеку Пољопривредног факултета у Земуну 1970. године. Постдипломске студије завршио је на групи Екологија и агротехника жита, истог факултета. Магистарски рад је одбранио 1975. године а докторску дисертацију 1982. године.
Запослен је у Институту за кукуруз „Земун Поље“ oд 1971. године на пословима научноистраживачког рада из области агротехнике кукуруза. У Институту за кукуруз „Земун Поље“ обављао је више руководећих функција. Био је шеф Лабораторије за агротехнику, заменик директора и генерални директор Института. Од 2002. године ради на пословима саветника Генералног директора Института за кукуруз за координацију пословањa са Руском Федерацијом и Украjином.
Самостално или у сарадњи са другим ауторима објавио 165 научних и стручних радова. Био је уредник стручних часописа, радио као руководилац пројеката, обављао је и послове експерта на ФАО пројекту: „Унапређење производње кукуруза у Мозамбику“, 1984. године.
Од 2000. године је члан Академије пољопривредних наука Украjине.

Драговић Светимир

1936, Андријевица, Црна Гора

Пољопривредни факултет, општи смер, у Скопљу завршио је 1961. године. Постдипломске студије на Пољопривредном факултету у Новом Саду, група за Наводњавање пољопривредних култура завршио је 1968. На том факултету је одбранио и докторску дисертацију из исте научне области 1973. године. Од 1994. редовни је професор на Пољопривредном факултету у Новом Саду.
Био је учесник или руководилац многобројних националних научних пројеката које је финансирала влада Југославије, односно Србије, и неколико међународних пројеката. Најзначајнији међународни пројекат био је у оквиру научно технолошке сарадње САД и Југославије, из области водопривреде, од 1985. до 1991. године. Објавио је 256 научних радова и око 30 стручних, из области науке о земљишту, хидромелиорација и наводњавања.
Аутор је или коаутор великог броја књига и поглавља у монографијама. Најзначајније су монографије „Наводњавање“ и „Наводњавање у биљној производњи“. Учествовао је на великом броју домаћих и међународних научних скупова из области науке о земљишту и наводњавања, са рефератима по позиву или сопственом избору.

Јaнкoвић Бoжилo

1927, Лeскoвaц

Завршио је Пoљoприврeдни фaкултeт, Oдсeк винaрствo и винoгрaдaрствo, у Зaгрeбу 1951. гoдинe. Своју професионалну делатност је везао за предузеће „Чока“, где је био сaрaдник упрaвникa пoдрумa и винoгрaдa ПД „Чoкa“ и Eнoлoшку стaница Вршaц у којој је радио од 1954 до 1993. године, од чега у четири мандата као директор.
У Eнoлoшкoj стaници Вршaц рaдиo je првeнствeнo кao aнaлитичaр, нa кoнтрoли ширe, винa, jaких aлкoхoлних пићa и oстaлих прoизвoдa у винaрскoj индустрији, a кaсниje и нa кoнтрoли других прoизвoдa биљнoг пoрeклa и сирoвинa зa њихoву прoизвoдњу. Прoучaвao је oкo 300 aнaлитичких мeтoдa и извeстaн брoj тих мeтoдa увeo у рутинску прoцeдуру у тој стaници. Аутор је или коаутор тридесетак стручних рaдoвa објављених у стручним чaсoписимa и великог броја рeфeрата нa стручним сaвeтoвaњимa и кoнгрeсимa из oблaсти винaрствa и винoгрaдaрствa. Учeствoвao je у рeшaвaњу тeхнoлoшки и финaнсиjски вeoмa знaчajних прoблeмa зa пoтрeбe прoизвoђaчких oргaнизaциja, као и у рeшaвaњу мeђудржaвних спoрoвa при извoзу винa и jaких aлкoхoлних пићa.
Добитник је већег брojа признaњa и зaхвaлницa зa пoсeбaн дoпринoс рaзвojу и унaпрeђeњу винoгрaдaрствa и винaрствa у Вojвoдини и Србиjи и зa вeлики дoпринoс рaзвojу и унaпрeђeњу винoгрaдaрскo-винaрскe нaукe и тeхнoлoгиje.

Јевтић Стојан

1949, Рековац

На Пољопривредном факултету у Земуну дипломирао је 1972. године. Последипломске, на групи за Организацију и економику пољопривредног предузећа, завршио је 1976. године, а докторску дисертацију је одбранио 1980. године на Факултету организационих наука Универзитета у Београду.
Изводио је наставу на Пољопривредном и Шумарском факултету Универзитета у Београду. Као директор сектора за развој, а касније и као потпредседник Агробанке задужен за развој пољопривреде Србије и председник Управног одбора Агробанке, непосредно је учествовао у креирању развоја аграра и реализацији многобројних развојних пројеката, што је допринело модернизацији и убрзаном развоју аграра. Био је директор Института за истраживање у пољопривреди „Србија" у Београду од 1989. до 1999. године и у том приоду су остварени значајни резултати на организационом и финансијском јачању и пословној афирмацији Института.
Био је заменик министра пољопривреде, шумарства и водопривреде у прелазној влади 2000–2001, а министар пољопривреде, шумарства и водопривреде 2003–2004. године. За потпредседника Привредне коморе Србије изабран је 2005. и поново 2009. године. Председник Привредне коморе Србије био је 2007. године. Аутор је 93 библиографске јединице и руководио је са четири научноистраживачка пројекта. Главни је и одговорни уредник за 35 научних монографија и књига, организовао је осам домаћих и међународних научних скупова и већи број округлих столова и радионица.

Вукић Марија

(1951, Брвеник, Србија)

На Неорганском смеру ТМФ-а у Београду (Катедра за аналитичку хемију, Група за технолошку контролу) дипломирала је 1975. године а магистрирала 1988. године из области инструменталне аналитике. Докторирала је 1996. године на Факултету за физичку хемију у Београду из области физике чврстог стања.

Радила је у Лабораторији Института за истраживање и развој Рудника „Кишница и Ново Брдо“ (Косово и Метохија) у периоду 1975-1989. година (руководилац Одељења за инструменталну аналитику и управник Лабораторије). Од 1989. године била је на Рударско-металуршком факултету Универзитета у Приштини предавач за предмет Општа хемија, а у периоду 1992-1995. година је и професор по позиву за предмете Електрохемија и Електрометалургија. У периоду 1992-2006. година у Саобраћајном институту ЦИП (Београд) ради као водећи пројектант у Групи за технолошка истраживања и оснивач/координатор Групе за заштиту животне средине. Од 2006. године постаје саветник генералног директора Института „Кирило Савић“. Након пензионисања 2010. године ангажована је као „независан стручњак“ од стране међународног Конзорцијума COWI и TRADEMCO (водећи експерт за ЗЖС на пројекту PPF3 FOR SERBIA IPA 2008) и Министарства ЖС (члан ТК). Од 2013. године ради у ИРЦ „ALFATEC“ као руководилац Сектора за ванредне ситуације. Била је члан НВ института и ИРЦ-а и УО Института „К. Савић“. Коментор је две магистарске тезе и две докторске дисертације.

Као виши научни сарадник стекла је научно-истраживачко искуство (пројекти МНТР-а и НИП-а) и проналазачко искуство (два патента). Аутор је више од 100 научних и стручних публикација и два техничка решења. Оснивач је међународне конференције ТОМУР (Транспорт опасних материја и управљање ризиком) и уредник међународне монографије.

Има искуство у области стандардизације и акредитације за ИСО 14001 (члан Комисије за стандарде СЗС, технички експерт ЈУАТ-а и оцењивач JUQS-а). Као члан међународне Радне групе експерата „Отпад при експлоатацији бродова“ у Дунавској комисији (Будимпешта) допринела је доношењу стандарда „Дунавске препоруке“. Као носилац лиценце ИКС израдила је више од 150 студија о процени утицаја објеката на ЖС, технолошких пројеката, политика превенције удеса, извештаја о безбедности и планова заштите од удеса. Ревидентско искуство стекла је као члан комисија Министарства грађевине (техничка контрола техничке документације) и техничких комисија Министарства ЗЖС (технички преглед објеката за добијање употребне дозволе и оцена докумената за управљање удесом Севесо постројења).

Дописни је члан ИАС, члан СИТС-а, УИБ-а и бројних струковних организација. Добитник је повеља и годишњих награда.

Почуча Никола

(1946, Дивосело, Хрватска)

На Прехрамбено-биотехнолошком факултету у Загребу дипломирао на VI степену Аналитику прехрамбених производа, а на VII Прехрамбено инжењерство. На истом факултету магистрирао 1984. год. По дипломирању ради на пројектима, студијама и изградњи објеката у Госпићу и плановима развоја регије.Директор и руководилац више успешних организација, а од 1987 до 1990 год. директор Прехрамбено технолошког института у Загребу, тe учествује у формирању Прехрамбено–биотехнолошког Института, у којем остаје један од директора. Члан-сарадник у више института и компанија како у земљи тако и у иностранству. Уписан у регистар истраживача у Републичком комитету за знаност, технологију и информатику СРХ. Положен стручни испит за ВСС. Учествовао у процесима наставе. Израдио технолошко –техничко решење за 8 градова у Бугарској за пречишћавање отпадних вода, рад за компанију „International Group“-Софија, више пројеката производње дрвених пелета, коаутор на међународном пројкету „Развој примарне селекције отпада на територију моравичког округа (Чачак,Ивањица, Лучани)“. Радио преко 50 експертиза-вештачења из подручја индустријских хаварија, противпожарне и опште сигурности у индустрији и животној средини. Радио на већем броју технолошких решења и увођења у посао малих и средњих предузећа. Аутор и коаутор је 27 научних, стручних и истраживачких радова, 14 књига и монографија, 142 стручна рада, студије и пројекта од којих се наводе само понеки карактеристични: „Студија индентификације и мерења оптерећења отпадним водама града Бјеловара“, „Стандардизација метода контроле квалитета хране“, „Модели организованог прикупљања, селекционирања и рециклаже кућног- комуналног отпада“, „Пречишћавање отпадних вода индустрије и насељених места применом саврамених технологија“, „Коришћење биомасе као опција смањивања енергетско зависне емисије ЦО2“. До 1991. год. живео и радио у Загребу, а од 1991. год. у Београду.

Аџић Никола

1938, Плужине, Црна Гора

Завршио је Пољопривредни факултет у Сарајеву 1962. године, магистрирао 1976, а докторирао 1982. године на истом факултету. Радни век је провео у Биотехничком институту у Подгорици, прво као стручни сарадник, а потом као научни сарадник и научни саветник за сточарство. Данас предаје на Биотехничком факултету у Подгорици.
Радећи у Институту, био је помоћник директора, шеф Завода за сточарство и Републичке селекцијске службе за сточарство. Био је у органима управљања низа институција и струковних асоцијација на републичком и савезом нивоу, председник Извршног одбора Универзитета и председник Југословенског одбора за овчарство и козарство. Био је уредник или члан редакција низа стручних часописа, зборника радова са многих научних и стручних скупова из области пољопривреде.
Именован је за експерта за сточарство већег броја институција и државних органа на републичком и савезном (СРЈ) нивоу, укључујући министарства за науку и развој и за пољопривреду.
Урадио је, као руководилац или сарадник, низ студија и развојних програма на нивоу Републике Црне Горе, општине или одређених подручја, више посебних елабората различите садржине и десетине развојних пројеката привредних организација. Сарадник је на изради Енциклопедије Црне Горе. Један је од двојице координатора дугорочног вишедисципланарног истраживачког пројекта „Пива и Пивљани“ из кога треба да проистекне вишетомска монографија истог назива.
За богат и разноврстан научноистраживачки, образовни и инжењерски рад и за успешну примену науке и струке у пракси, добитник је више струковних и државних признања и одликовања међу којима је и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.

Пејовић Љубомир

1941, Подгорицa, Црна Гора

Пољопривредни факултет, виноградарско-воћарски одсек, завршио је 1966. године у Новом Саду. На истом факултету је магистрирао 1975. године, а докторску дисертацију одбранио је 1982. године.
Радио је у Пољопривредном, сада Биотехничком институту у Подгорици, као стручни сарадник и потом асистент истраживач. Био је шеф Завода за виноградарство и воћарство. Директор тог Института је од 1992. до данас.
Истакнути научни и стручни радник са бројним ауторским и коауторским радовима, студијама, пројектима, рецензијама и стручним експертизама. Радио је на оплемењивању и стварању нових сорти винове лозе, у чему је сам или са другим ауторима створио двадесет нових признатих сорти. Учествовао је на многим конгресима и скуповима у земљи и у иностранству, а као угледни стручњак именован је у многе експертске комисије савезног и републичког значаја.