ОДЕЉЕЊЕ ЗА ТЕХНОЛОГИЈУ И МЕТАЛУРГИЈУ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

1952, Кикинда

Технолошко-металуршки факултет у Београду завршио је 1976. године. Магистарски рад је одбранио 1979, а докторску дисертацију 1984. године на истом факултету. Радио је у фабрици ИЛР у Железнику, Фабрици одливака Београд, а потом у Институту за технологију нуклеарних и других минералних сировина у Београду. Био је руководилац Лабораторије за прераду метала, заменик директора НИР Института за металургију и технологију, руководилац Сектора за металургију и хемијско инжењерство, а од 2008. године је директор Института за технологију нуклеарних и других минералних сировина, Београд.
На Техничком факултету у Бору, изабран је за редовног професора 1995. године. Експерт је Савезног министарства за науку, технологију и развој. Од заснивања радног односа у ИТНМС бави се научноистраживачким радом, фундаменталним, примењеним и развојним истраживањима у области прераде метала и легура у течном стању, затим развијањем и освајањем нових технологија израде висококвалитетних сировина и материјала и усавршавању еколошких технологија за ефикаснију заштиту животне средине са аспекта рециклирања отпадног материјала и секундарних сировина. Такође се бави израдом пројеката, идејних решења и физибилити студија за нове технолошке процесе и производе, као и усавршавањем постојећих технологија у црној и обојеној металургији.
Аутор је више књига и монографија, прегледних чланка односно радова по позиву, преко деведесет радова објављених у међународним и националним часописима, стотину радова на међународним и домаћим скуповима и др.

(1936, Ивањица)

Школске 1955/56. год. наставља школовање на Технолошко-металу­ршком факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је 01.03.1961. год. на Металуршком одсеку истог факултета. Јануара 1962. године почео је да ради на Технолошко-металуршком факу­лтету, где је изабран за асистента на Катедри за металургију обојених метала. Докторирао је 1970. год. на истом факултету са темом: „Прилог проучавању процеса хлоровања једињења никла и могућност селективног хлоровања је­дињења никла из сиромашних железних руда“. У звање научног сарадника изабран је 1970. год, а у звање доцента 1971. год. У звање ванредног про­фесора изабран је 1978. год, а у звање редовног 1983. год. Од избора у звање доцента 1971. год. перманентно држи наставу из предмета Теорија металуршких процеса на трећој години редо­вних студија, као и на постдипломским студијама из предмета: Кинетичке зако­нито­сто металуршких реакција, Одстрањење неметалних примеса из метала, и Пиро­металуршки процеси. За потребе наставе редовних студија предложио је, при­премио програм и изводио наставу из предмета Добијање метала из секу­ндарних сировина.
Упоредо са педагошким радом, проф. др Илија Илић активно се бавио на­учно-истраживачким радом на факултету у области термодинамичке анализе металуршких процеса и испитивању кинетике и механизма њиховог одвијања. Радио је на испитивању оксидо-редукционих процеса третирања једињења арсена и антимона и оксидације сулфида и хлорида ових метала, пржења живиних и манганових руда, оксидационог или сулфатизационог пржења бака­рних и комплексних руда. Аутор је или коаутор 3 књиге, 6 монографија, 25 радова пу­бли­­кованих у часописима међународног значаја, 54 рада публикована у ча­сописима националног значаја, 6 предавања по позиву и 89 радова саопштених на међународним и националним скуповима. Проф. др Илија Илић се бавио и примењеним истраживањима, пројекто­вањем постројења на бази добијених резултата преко идејних до главних технолошких. У том смислу проф. др Илија Илић је руководио или био сарадник у изради 23 истраживачка пројекта, 10 идејних технолошких и главних извођачких про­јеката и 38 елабората и студија.

1949, Плужине, Црна Гора

Природно-математички факултет, смер Физичка хемија, завршио је 1972. године у Београду. Докторску тезу је одбранио 1984. у Центру за мултидисплинарне студије Универзитета у Београду. Радио је као научни и виши научни сарадник на Металуршком институту у Зеници, а затим као доцент и ванредни професор на Металуршком и Машинском факултету у Зеници. Каријеру наставља у ИТМС, Београд, у звању вишег научног сарадника и научног саветника, а затим у Техничком институту САНУ. У Институту нуклеарних наука Винча, у Београду запослен је од 2005. године. Истовремено ради и као професор на Факултету примењених уметности за Примењену хемију и Конзерваторска испитивања и материјале.
Учесник је и регионални координатор на пројектима изврсности у оквиру европског ФП6 програма у области регенеративне медицине и имплантологије. Рецензент је бројних пројеката у области основних и технолошких истраживања у различитим областима материјала Министарства за науку Србије, као и бројних часописа у области наноматеријала и нанотехнологија. Има објављено око 120 радова и саопштења. Аутор и коаутор је бројних технолошких решења и техничких иновација, посебно у области високог ватросталства за примену у области црне металургије, цементне индустрије и у термоелектранама, затим у области високих технологија у производњи дијамантских алата. Његова истраживања на пољу регенеративне медицине концентрисана су на скафолде, примене суперпарамгнетика, фуларена и карбонских наноцеви у терапији канцера.

(1952, Александровац)

Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду завршио је 1976. године. Магистрирао је 1979. године из области електрокатализе, а 1994. одбранио докторску дисертацију на Катедри за физичку хемију и електрохемију истог факултета. Радио је у Институту за електрохемију, Београд и у ВЗ „Мома Станојловић'' Батајница као руководилац површинске заштите, до преласка у Институт за испитивање материјала Србије 1995. године, где је обављао разне дужности – од руководиоца Центра за хидроизолацију, до помоћника генералног директора.
Редовни је професор на Пољопривредном факултету, Универзитета у Београду. Од 2007. до 2009. године био је продекан за науку Пољопривредног факултета. Научноистраживачки рад започео је на постдипломским студијама. У ВЗ ''Мома Станојловић'' развијао је нове поступке за површинску заштиту материјала и побољшање квалитета електрохемијских превлака. У ИМС главна интересовања његовог научног рада била су области електрохемијског добијања органских једињења и области корозије и заштите материјала. Урадио је, велики број пројеката из области заштите од корозије. Дао значајан допринос развоју педагошког, научног и стручног рада. Аутор је монографије националног значаја, бројних стручних и научних радова, организатор стручно научних скупова. Актуелни је председник Савеза инжењера и техничара Србије.
Добитних је бројних признања: Октобарска награда града Београда за најбољи дипломски рад, награда Привредне коморе за најбољи магистарски и докторски рад, награде Института ИМС за научноистраживачки рад и др.

1951, Београд

Дипломирао је на Технолошко-металуршком факултету у Београду, магистрирао у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду, а докторирао је 2006. на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду на Инжењерству заштите животне средине.
У ИМС радио је двадесет година, напредујући од истраживача до помоћника генералног директора. Након тога прелази у Институт за технологију нуклеарних и других минералних сировина, па у компанију „Галеника – Фитофарамација а.д.“ на радно место заменика генералног директора. Тренутно запослен у Електропривреди Србије, Дирекција за стратегију и инвестиције.
Главна област научно-стручних активности су истраживања и испитивања у области неорганских материјала (цемент, креч, гипс, малтер), прераде и примене секундарних сировина и отпадних материјала, заштите животне средине и др. Од 2008. године је UNIDO национални експерт за чистију производњу. Урадио је 52 национална - међународна истраживачко-развојна пројекта и 34 истраживачко-развојна пројекта за разне компаније. Објавио је бројне монографија стручне и научне радове и учествовао je у организовању и реализацији више десетина научно-стручних скупова националног и међународног значаја.

1940, Бајинa Баштa

Технолошко-металуршки факултет у Београду завршио је 1964. године. Докторирао је из области хемијског инжењерства 1978, а звање научни саветник стекао је 1994. године. Био је професор на Рударско-металуршком факултету у Косовској Митровици, Универзитета у Приштини. У првој трећини свог дугогодишњег рада, радио је у производним организацијама: Фабрици шећера у Пећи, у комбинату „Трепча“ у Косовској Митровици као директор Топионице и Рафинерије олова и директор инвестиција Металургије олова „Трепча“, Инжењеринг предузећу „Прогрес Инвест“ Београд. Последњих петнаестак година ради на пословима научно-истраживачке делатности - Институт „Кирило Савић“, ИХТМ и на факултету.
Руководио је са више научноистраживачких пројеката републичког и савезног значаја, са више инвестиционо-развојних пројеката на изградњи индустријских објеката и пројектовао је више металуршких и индустријских објеката и из области обојене металургије и заштите животне средине. Изабран је за експерта Савезног министарства за науку и развој за обојену металургију и екологију. Био је члан Експерт групе Владе Србије за развој привреде Србије, за Стратегију развоја Србије до 2010. године и више струковних организација.
Аутор је и коаутор више десетина техничких решења и оригиналних технолошких поступака прераде разних сировина и међупродуката обојених и пратећих метала и производње обојених и племенитих метала, као и 220 радова, пројеката, студија и монографија. Уредник је и коаутор капиталног Хемијско-технолошко-металуршког приручника (2008).
Међу многобројним реализованим техничким решењима у области екстрактивне металургије обојених и племенитих метала, заштите животне средине и посебно заштите ваздуха и неорганске базне технологије треба истаћи рад на модернизацији и побољшању постојећих технолошких процеса и производа, освајању нових технолошких процеса и производа, изградњи нових производних постројења, решавању комплексних, стратешких, металуршких и еколошких проблема као и проблема процесног инжењерства. Актуелни је потпредседник Инжењерске академије Србије.

1953, Бијељина, Република Српска

Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду завршио je 1976. године. На истом факултету је магистрирао 1979, а докторску тезу одбранио је 1982. године. Од 1979. године ради на Институту за хемију, технологију и металургију – Институт за електрохемију, Београд, где је научни саветник.
Од 1997. године ангажован је у наставно-научном процесу на Технолошком факултету у Зворнику на предмету Корозија и заштита. За ванредног професора изабран је у 1997, а за редовног професора за предмет Електрохемијско инжењерство и корозиона заштита, на истом факултету 2003. године. Редовни је професор и за предмет Методологија научно-истраживачког рада.
У научно-стручном раду обрађивао je различите области електрохемије, електрохемијског инжењерства и корозије и заштите материјала. Аутор је или коаутор преко 250 научних радова, у земљи и иностранству, три патента, више од 40 техничких и развојних решења, великог броја стручних и научних радова на домаћим и међународним симпозијумима. Учествовао је у реализацији неколико међународних пројеката, руководио је, руководи и координира већим бројем научноистраживачких, истраживачко-развојних и других пројеката. Члан је више експертских група. Председник је Савеза инжењера Србије за заштиту материјала.
Добитник је више награде и признања међу којима се издвајају награде Привредне коморе Београда за најбољи проналазак 2002. и 2007. године.

1957, Неготин

Дипломирао је на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду 1980, на коме на Катедри за аналитичку хемију завршио постдипломске студије и одбранио магистарску тезу 1983, а докторску дисертацију 1986. године. По завршетку студија радио је у ИХП Прахово, a oд 1983. године ради на Пољопривредном факултету у Земуну, Одсек за прехрамбену технологију, где је прошао сва универзитетска звања. Редовни је професор за ужу научну област хемија. Као гостујући професор, предавао је хемију на Шумарском факултету, Универзитета у Београду и на Вишој техничко машинској школи у Земуну.
Објавио је три монографије националног значаја и више монографских радова. У научним часописима је објавио 104 рада, а око 200 радова је презентовао на научним скуповима и стручним скуповима. У оквиру електроаналитичке хемије, бави се конструкцијом и применом нових типова јон-селективних електрода. Носилац је реализованог патента „Бакар-селективна електрода типа прекривена жица”. Друга патентна заштита му је „CD-сат”. Аутор је оригиналне методе за електроаналитичко одређивање олова у бензинима применом оловне јон-селективне електроде, која је резултирала патентном заштитом. У својим радовима бави се и методом волтаметрије, потенциометријске стрипинг анализе, атомско апсорпционом спектрофотометријом. Члан је бројних струковних организација и добитник више признања.

(1969, Београд)

Дипломирала је на Мета­луршком одсеку Техничког факултета у Бору, Универзитета у Београду 1993. године. Инжењер волонтер на Техничком факултету Бор 1993. године, а од 1993-1994. године инжењер приправник у Институту за бакар Бор. Млађи стру­чни сарадник у Институту за бакар Бор од 1994. до 1997. године. Одбранила је магистарску тезу 1996. године под називом „Упоредна DTA и TD анализа легура на бази бакра које памте облик“. Истраживач сарадник у Институту за бакар Бор у периоду 1997-2000. године. На Универзитету у Београду, Технички факултет Бор 1999. године одбранила је докторску дисертацију под називом „Термо­динамичка анализа тернарног система Ga-Ge-Sb“ и промовисана је као најмлађи доктор техничких наука на Београдском универзитету 2000. године. На основу одлуке Комисије за стицање научних звања Министарства за науку и технологију Репу­блике Србије стекла је звање научни сарадник 2000. године. Предавач на Тех­ничком факултету у Бору, школске 2000-2001. године на предмету Теорија металуршких процеса. На основу одлуке Комисије за стицање научних звања Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије стекла је звање научни саветник 2009. године за област техничко-технолошке науке, грана науке: материјали и хемијске технологије. Помоћник директора Инсти­тута за науку и кадрове од 2002. године.Ангажована на докторским студијама на Техничком факултету у Бору на предметима: Менаџмент знањем и Технологија и иновације. 14 студија и пројеката за индустрију, од тога на 6 као руководилац. Има 39 радова штампаних у часописима међународног значаја, на SCI листи, 41 рад штампан у часописима националног значаја, 102 рада саопштенa на скуповима међународног значаја, 105 радова саопштених на скуповима националног значаја, 2 предавања по позиву на скуповима националног значаја, 1 пленарно предавање на скупу међународног значаја и 14 техничких решења.

(1953. Београд)

Технолошко-металуршки факултет, Универзитет у Београду, завршила 1977. године а 1982. године магистрирала на истом факултету. Докторску дисертацију одбранила је 2000. године на Пољопривредном факултату, Универзитет у Београду,на одсеку за агрохемију, и стекла звање доктор биотехничких наука. Научно звање, научни саветник, стекла је 2010. године. Од 1983.-2018. године запослена у Институту за технологију нуклеарних и других минералних сировина у Београду, ИТНМС. Од 2009.године била је помоћник директора за науку а од 2015. -2017. године заменик директора ИТНМСа. Научно усавршавање обавила је у Националном институту за нуклеарну хемију и технологију у Варшави. Руководила је и била члан многих националних тела и комисија. Од стране Министарства за заштиту природних богатстава и животне средине РС, 2003.године, постављена је за члана експертске УНЕП-ове комисије за процену стања животне средине након НАТО агресије у СЦГ. 2012.године - Национални представник у програмима ремедијације животне средине – ИАЕА (Међународна агенција за атомску енергију). Научно и стручно ангажовање посветила је решавању проблема у области заштите од јонизујућег зрачења посебно у оквиру контаминације земљишта и биљака ураном антропогеног порекла, и развоју нових еко-материјала, фиторемедиационих и хибридних технологија. Учествовала је у реализацији великог броја научних и иновационих пројеката које је финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја РС. Од 2011. године је руководилац пројекта у области конверзије отпадне биомасе агро-индустријског порекла хемијском модификацијом, хидротермалном карбонизацијом и умрежавањем са полимерним матриксом у производе нове употребне вредности. Аутор и коауотор је преко 385 научних и стручних радова публикованих у међународним и националним часописима, на конференцијама и симпозијумима међународног и националног значаја, техничких решења, уредник монографија и аутор више поглавља у међународним и националним монографијама.

(1949, Лепосавић)

Технолошко-металуршки факултет Универзитет у Београду, одсек неорганско-технолошки, смер технолошка контрола, завршио је 1979. године. Магистарску тезу одбранио је 1986. године а докторску дисертацију 1998. године, на истом факултету. У првом делу свог дугогодишњег рада руководио је техничко-технолошким процесим у Трепчи: технолог смене у топионици олова, управник погона, технички директор топионице олова и директор металургије олова. Такође, био је помоћник генералног директора Трепче за развој, саветник за развој и директор Центра за истраживање и развој Трепча – Звечан.

На Рударско-технолошко-металуршком факултету у Косовској Митровици је ангажован од 1986/87 школске године, прво као спољни сарадник, асистент и доцент, а касније је изабран у звање ванредног (2005. године) и редовног (2010. године) професора. Од 2001. године је у сталном радном односу на, тада, Факултету техничких наука на студијском програму Технолошко инжењерство.Научна област интересовања др Милана Бараћа је хемијско инжењерство, ужа област – енергетика у технолошко-металуршким процесима (горва, сагоревање, пренос топлоте), а уска орјентација – пројектовање у хемијској индустрији и енергетика у хемијској индустрији.

На Факултету техничких наука у Косовској Митровици је ангажован на наставним предметима у области хемијских технологија, хемијског инжењерства и еколошког инжењерства (неорганска хемијска технологија, основи пројектовања, енергетика металуршких пећи, пројектовање процеса у хемијској индустрији, енергетика процесне индустрије, технологија производње олова ...). Др Милан Бараћ је био шеф катедре за технологију, шеф технолошког одсека Факултета техничких наука у Косовској Митровици, члан комисије за техничко-технолошке науке Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Руководио је и учествовао у 28 идејних, иновационих, научно-истраживачких, технолошко-развојних, стратешких пројеката републичког и савезног значаја. Објавио је 19 научних радова, 46 радова презентованих на домаћим и међународним научним скуповима у земљи, 15 радова на научним скуповима у иностранству. Објавио је више студија, изведених техничких решења и 4 монографије. Члан је 10 стручних и научних асоцијација (скупштине, одбори, савети, удружења, друштва, коморе ...).

(1946, Нови Сад)

Технолошко-металуршки факултет у Београду завршио је 1969. магистрирао 1977, а докторирао 1982. на Технолошко-мета¬луршком факултету у Београду из проблематике произ-водње полиетилена ниске густине. Радио је у „ХИП-Петрохемији“ од 1971. до 2007. У периоду 1971–1974. радио је у Сектору за развој и инжењеринг , а од 1974. до 1991. у фабрици „Полиетилен ниске густине“ и то као инжењер производње, помоћник руководиоца за производњу, помоћник директора и директор фабрике. У периоду 1991–2005. обављао је дужност директора Сектора Развој целокупног комплекса „ХИП-Петрохемије“, а од јесени 2006. до лета 2007. обављао је дужност руководиоца Службе за унапређење производње. Од 1985. до 2007. радио је и као хонорарни професор на Вишој политехничкој школи у Београду. Од 1. 7. 2007. запослен је у сталном радном односу као професор на Београдској Политехници – Високој школи струковних студија за предмет Производња и прерада полимера. До свог пензионисања 2013, поред наставне активности, био је и координатор за цео одсек Полимери на основним и специјалистичким студијама и објавио је неколико књига и скрипти из прераде пластичних маса. У погледу научних академских звања, изабран је за научног сарадника 1985, а за вишег научног сарадника на Технолошко-металуршком факултету у Београду 1991.

Богдановић је досад објавио преко 100 стручних и научних радова у водећим иностраним и домаћим часописима, а учесник је бројних симпозијума и конгреса у земљи и иностранству из проблематике хемијског инжењерства и полимера. Учесник је више пројеката са најзначајнијим домаћим фирмама из области производње и прераде полимера и аутор је неколико монографија из ових области. Више деценија активан је у домаћим стручним органи-за¬цијама из области полимерне струке ( председник Друштва инжењера плас¬тичара и гумара – ИПГ, директор ПУ „Јуплас“) , а био је главни и одговорни уредник часописа Пластика и гума у периоду 1985-1996, а касније (у периоду 1997-2017) јединог стручног часописа из области полимера „Свет полимера“. За свој досадашњи рад предлаган је за Октобарску награду Панчева и Октобарску награду коју додељује Привредна комора Београда у 1982. Указом Председништва СФРЈ од 31. 12. 1984. одликован је Орденом рада са сребрним венцем за заслуге у дотадашњем стручном и научноистраживачком раду. Објавио је енглеско-српски речник ињекционог пресовања и компаундирања 2016. године, а четворојезични енглеско-српско-француско-немачки из ове области 2018. године.

(1962, Подгорица, Црна Гора)

Металуршки факултет (данашњи Металуршко-технолошки фа­ку­лтет) уписао je школске 1983/84. године. Дипломски рад од­бранио je 07.07.1989. године. Послије дипломске студије уписао је школске 1990/91. године на Фа­ку­лтету у Љубљани, али је због ратних прилика ове студије привео крају на Тех­нолошко-металуршком факултету у Београду, на Катедри за ливарство. Магистарски рад одбранио je 08. марта 1993. године. Докторску дисертацију под називом „Истраживање утицаја молибдена, же­љеза, кобалта и никла на карактеристике ливачких легура алуминијума” одбранио je 25. марта 1998. године на Металуршко-технолошком факултету у Подгорици. На Металуршком факултету запослио се 01. децембра 1989. године као сарадник у Заводу. У звање ван­ре­дног професора изабран је 29.12.2003. године за предмете Ливарство, Пре­рада алуминијума ливењем и Прерада гвожђа и челика ливењем. Осим ових предмета као ван­редни професор изводио је наставу и из предмета Заштита морске околине на Поморском факултету у Котору, као и на прими­јењеним студијама заштите жи­вотне средине на МТФ-у гдје је изводио на­ставу из предмета Процјена утицаја на животну средину. У звање редовног професора изабран је у фебруару 2009. године за извођење на­ставе из предмета: Ливарство I, Ливарство II, Ливење алуминијума и Ливење челика. На Металуршко-технолошком факултету обављао је функцију декана у пе­риоду 2013-2015. година. Као сарадник и руководилац пројекта радио је на 10 научно-истражива­чких пројеката које је финансирало надлежно министарство, при чему је на три про­јекта био руководилац.У домаћим часописима објавио је 9 радова, а на на­учно-стручним ску­повима у земљи 24 рада. У међународним часописима об­јавио је 14 радова, а на научно-стручним скуповима у иностранству 38 радо­ва. Учествовао је у изради монографије Корозија и заштита мате­ријала.

(1946, Београд)

Завршила је Природно-математички факултет, Група физичке хемије 1969. Постдипломске студије на истом факултету уписала је 1972. Медицинску специјализацију из токсиколошке хемије завршила је 1988. Од 1970. до 1981. виши стручни сарадник у Заводу за пестициде ИНЕП (Институт за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, шумарству и ветерини), Земун; Од 1981 до 1994. шеф Лаборатoрије за биофизичку и аналитичку хемију ИНЕП Земун, начелник Одељења за санитарну хемију и екотоксикологију у Републичком Заводу за здравствену заштиту; Од 1994 до 1997. министарка за заштиту животне средине у Влади РЦГ; Од 1997 до 1999: в.д. директора ЈУ Центра за екотоксиколошка испитивања Црне Горе; од 1999. директор ЈУ Центра за екотоксиколошка испитивања Црне Горе.
Области активности: Заштита и унапређење животне средине, токсикологија и физичка хемија свих сегмената животне средине (ваздух воде, земљиште, отпад, управљање отпадом, пречишћавање отпадних вода, квалитет хране, пестицида и др.), менаџмент и мониторинг свих сегмената и ресурса животне средине, разрада и имплементација Стратегије одрживог развоја, израда Студија нултог стања животне средине, Студија процене утицаја и Стратешке процене утицаја на животну средину.

1934, Пљевља, Црна Гора

Завршио Технолошки факултет у Загребу. Радни век провео у Руднику цинка и олова „Шупља стијена“ код Пљеваља, као управник лабораторије, главни инжењер и генерални директор Рудника, затим у Рударско-металуршко хемијском комбинату „Трепча“ у Косовској Митровици - технички директор производње цинка и Комбинату алуминијума Подгорица као директор Фабрике глинице, директор Института за алуминијум и технички директор Комбината.
Био је члан Владе Црне Горе – министар за развој, науку и заштиту животне средине, посланик у Скупштини Црне Горе, члан и председник разних тела на Универзитету у Подгорици, у Привредној комори Црне Горе и Југославије, потпредседник Савеза инжењера Југославије, председник Хемијског друштва Црне Горе, председник Савеза инжењера Црне Горе. На Металуршко технолошком факултету у Подгорици 17 година држао наставу из предмета – Припрема минералних сировина и Металургија лаких метала.
Био је председник Матичне комисије за оснивање Инжењерске академије и њен први потпредседник. Аутор је првих нормативних аката Академије и Етичког кодекса Савеза инжењера. Активно је суделовао у целокупном научноистраживачком раду Комбината алуминијума у Подгорици. Створио је петнаeстак значајних иновација и технолошких унапређења. Аутор је бројних научних и стручних радова, пројеката, уџбеника и монографија. Стручни и научни радови су му посвећени: флотацији и припреми руда обојених метала, металургији цинка и металургији алуминијума и заштити животне средине.
Добитник низа признања, одликовања и награда међу којима се издвајају два државна одликовања, годишња награда за привредника Привредне коморе Југославије, два признања проналазача године од Друштва проналазача Југославије и др.