Добродошли на сајт Инжењерске академије Србије Почетна страна | English
   

ЧЛАНОВИ АКАДЕМИЈЕ

РЕДОВНИ ЧЛАНОВИ

  1. Гулишија Звонко
  2. Илић Илија
  3. Јокановић Вукоман
  4. Лачњевац Часлав
  5. Милетић Саша
  6. Николић Бранислав
  7. Павловић Миомир
  8. Рајковић Милош
  9. Костов Ана
  10. Стојановић Мирјана

 ДОПИСНИ ЧЛАНОВИ

  1. Бараћ Милан
  2. Богдановић Војислав

ИНОСТРАНИ ЧЛАНОВИ

РЕДОВНИ ЧЛАНОВИ

  1. Вуксановић Дарко
  2. Мишуровић Ана
  3. Ћосовић Богдан

ОДЕЉЕЊЕ ЗА ТЕХНОЛОГИЈУ И МЕТАЛУРГИЈУ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

Гулишија Звонко

1952, Кикинда

Технолошко-металуршки факултет у Београду завршио је 1976. године. Магистарски рад је одбранио 1979, а докторску дисертацију 1984. године на истом факултету. Радио је у фабрици ИЛР у Железнику, Фабрици одливака Београд, а потом у Институту за технологију нуклеарних и других минералних сировина у Београду. Био је руководилац Лабораторије за прераду метала, заменик директора НИР Института за металургију и технологију, руководилац Сектора за металургију и хемијско инжењерство, а од 2008. године је директор Института за технологију нуклеарних и других минералних сировина, Београд.
На Техничком факултету у Бору, изабран је за редовног професора 1995. године. Експерт је Савезног министарства за науку, технологију и развој. Од заснивања радног односа у ИТНМС бави се научноистраживачким радом, фундаменталним, примењеним и развојним истраживањима у области прераде метала и легура у течном стању, затим развијањем и освајањем нових технологија израде висококвалитетних сировина и материјала и усавршавању еколошких технологија за ефикаснију заштиту животне средине са аспекта рециклирања отпадног материјала и секундарних сировина. Такође се бави израдом пројеката, идејних решења и физибилити студија за нове технолошке процесе и производе, као и усавршавањем постојећих технологија у црној и обојеној металургији.
Аутор је више књига и монографија, прегледних чланка односно радова по позиву, преко деведесет радова објављених у међународним и националним часописима, стотину радова на међународним и домаћим скуповима и др.

Илић Илија

(1936, Ивањица)

Школске 1955/56. год. наставља школовање на Технолошко-металу­ршком факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је 01.03.1961. год. на Металуршком одсеку истог факултета. Јануара 1962. године почео је да ради на Технолошко-металуршком факу­лтету, где је изабран за асистента на Катедри за металургију обојених метала. Докторирао је 1970. год. на истом факултету са темом: „Прилог проучавању процеса хлоровања једињења никла и могућност селективног хлоровања је­дињења никла из сиромашних железних руда“. У звање научног сарадника изабран је 1970. год, а у звање доцента 1971. год. У звање ванредног про­фесора изабран је 1978. год, а у звање редовног 1983. год. Од избора у звање доцента 1971. год. перманентно држи наставу из предмета Теорија металуршких процеса на трећој години редо­вних студија, као и на постдипломским студијама из предмета: Кинетичке зако­нито­сто металуршких реакција, Одстрањење неметалних примеса из метала, и Пиро­металуршки процеси. За потребе наставе редовних студија предложио је, при­премио програм и изводио наставу из предмета Добијање метала из секу­ндарних сировина.
Упоредо са педагошким радом, проф. др Илија Илић активно се бавио на­учно-истраживачким радом на факултету у области термодинамичке анализе металуршких процеса и испитивању кинетике и механизма њиховог одвијања. Радио је на испитивању оксидо-редукционих процеса третирања једињења арсена и антимона и оксидације сулфида и хлорида ових метала, пржења живиних и манганових руда, оксидационог или сулфатизационог пржења бака­рних и комплексних руда. Аутор је или коаутор 3 књиге, 6 монографија, 25 радова пу­бли­­кованих у часописима међународног значаја, 54 рада публикована у ча­сописима националног значаја, 6 предавања по позиву и 89 радова саопштених на међународним и националним скуповима. Проф. др Илија Илић се бавио и примењеним истраживањима, пројекто­вањем постројења на бази добијених резултата преко идејних до главних технолошких. У том смислу проф. др Илија Илић је руководио или био сарадник у изради 23 истраживачка пројекта, 10 идејних технолошких и главних извођачких про­јеката и 38 елабората и студија.

Јокановић Вукоман

1949, Плужине, Црна Гора

Природно-математички факултет, смер Физичка хемија, завршио је 1972. године у Београду. Докторску тезу је одбранио 1984. у Центру за мултидисплинарне студије Универзитета у Београду. Радио је као научни и виши научни сарадник на Металуршком институту у Зеници, а затим као доцент и ванредни професор на Металуршком и Машинском факултету у Зеници. Каријеру наставља у ИТМС, Београд, у звању вишег научног сарадника и научног саветника, а затим у Техничком институту САНУ. У Институту нуклеарних наука Винча, у Београду запослен је од 2005. године. Истовремено ради и као професор на Факултету примењених уметности за Примењену хемију и Конзерваторска испитивања и материјале.
Учесник је и регионални координатор на пројектима изврсности у оквиру европског ФП6 програма у области регенеративне медицине и имплантологије. Рецензент је бројних пројеката у области основних и технолошких истраживања у различитим областима материјала Министарства за науку Србије, као и бројних часописа у области наноматеријала и нанотехнологија. Има објављено око 120 радова и саопштења. Аутор и коаутор је бројних технолошких решења и техничких иновација, посебно у области високог ватросталства за примену у области црне металургије, цементне индустрије и у термоелектранама, затим у области високих технологија у производњи дијамантских алата. Његова истраживања на пољу регенеративне медицине концентрисана су на скафолде, примене суперпарамгнетика, фуларена и карбонских наноцеви у терапији канцера.

Лачњевац Часлав

(1952, Александровац)

Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду завршио је 1976. године. Магистрирао је 1979. године из области електрокатализе, а 1994. одбранио докторску дисертацију на Катедри за физичку хемију и електрохемију истог факултета. Радио је у Институту за електрохемију, Београд и у ВЗ „Мома Станојловић'' Батајница као руководилац површинске заштите, до преласка у Институт за испитивање материјала Србије 1995. године, где је обављао разне дужности – од руководиоца Центра за хидроизолацију, до помоћника генералног директора.
Редовни је професор на Пољопривредном факултету, Универзитета у Београду. Од 2007. до 2009. године био је продекан за науку Пољопривредног факултета. Научноистраживачки рад започео је на постдипломским студијама. У ВЗ ''Мома Станојловић'' развијао је нове поступке за површинску заштиту материјала и побољшање квалитета електрохемијских превлака. У ИМС главна интересовања његовог научног рада била су области електрохемијског добијања органских једињења и области корозије и заштите материјала. Урадио је, велики број пројеката из области заштите од корозије. Дао значајан допринос развоју педагошког, научног и стручног рада. Аутор је монографије националног значаја, бројних стручних и научних радова, организатор стручно научних скупова. Актуелни је председник Савеза инжењера и техничара Србије.
Добитних је бројних признања: Октобарска награда града Београда за најбољи дипломски рад, награда Привредне коморе за најбољи магистарски и докторски рад, награде Института ИМС за научноистраживачки рад и др.

Милетић Саша

1951, Београд

Дипломирао је на Технолошко-металуршком факултету у Београду, магистрирао у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду, а докторирао је 2006. на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду на Инжењерству заштите животне средине.
У ИМС радио је двадесет година, напредујући од истраживача до помоћника генералног директора. Након тога прелази у Институт за технологију нуклеарних и других минералних сировина, па у компанију „Галеника – Фитофарамација а.д.“ на радно место заменика генералног директора. Тренутно запослен у Електропривреди Србије, Дирекција за стратегију и инвестиције.
Главна област научно-стручних активности су истраживања и испитивања у области неорганских материјала (цемент, креч, гипс, малтер), прераде и примене секундарних сировина и отпадних материјала, заштите животне средине и др. Од 2008. године је UNIDO национални експерт за чистију производњу. Урадио је 52 национална - међународна истраживачко-развојна пројекта и 34 истраживачко-развојна пројекта за разне компаније. Објавио је бројне монографија стручне и научне радове и учествовао je у организовању и реализацији више десетина научно-стручних скупова националног и међународног значаја.

Николић Бранислав

1940, Бајинa Баштa

Технолошко-металуршки факултет у Београду завршио је 1964. године. Докторирао је из области хемијског инжењерства 1978, а звање научни саветник стекао је 1994. године. Био је професор на Рударско-металуршком факултету у Косовској Митровици, Универзитета у Приштини. У првој трећини свог дугогодишњег рада, радио је у производним организацијама: Фабрици шећера у Пећи, у комбинату „Трепча“ у Косовској Митровици као директор Топионице и Рафинерије олова и директор инвестиција Металургије олова „Трепча“, Инжењеринг предузећу „Прогрес Инвест“ Београд. Последњих петнаестак година ради на пословима научно-истраживачке делатности - Институт „Кирило Савић“, ИХТМ и на факултету.
Руководио је са више научноистраживачких пројеката републичког и савезног значаја, са више инвестиционо-развојних пројеката на изградњи индустријских објеката и пројектовао је више металуршких и индустријских објеката и из области обојене металургије и заштите животне средине. Изабран је за експерта Савезног министарства за науку и развој за обојену металургију и екологију. Био је члан Експерт групе Владе Србије за развој привреде Србије, за Стратегију развоја Србије до 2010. године и више струковних организација.
Аутор је и коаутор више десетина техничких решења и оригиналних технолошких поступака прераде разних сировина и међупродуката обојених и пратећих метала и производње обојених и племенитих метала, као и 220 радова, пројеката, студија и монографија. Уредник је и коаутор капиталног Хемијско-технолошко-металуршког приручника (2008).
Међу многобројним реализованим техничким решењима у области екстрактивне металургије обојених и племенитих метала, заштите животне средине и посебно заштите ваздуха и неорганске базне технологије треба истаћи рад на модернизацији и побољшању постојећих технолошких процеса и производа, освајању нових технолошких процеса и производа, изградњи нових производних постројења, решавању комплексних, стратешких, металуршких и еколошких проблема као и проблема процесног инжењерства. Актуелни је потпредседник Инжењерске академије Србије.

Павловић Миомир

1953, Бијељина, Република Српска

Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду завршио je 1976. године. На истом факултету је магистрирао 1979, а докторску тезу одбранио је 1982. године. Од 1979. године ради на Институту за хемију, технологију и металургију – Институт за електрохемију, Београд, где је научни саветник.
Од 1997. године ангажован је у наставно-научном процесу на Технолошком факултету у Зворнику на предмету Корозија и заштита. За ванредног професора изабран је у 1997, а за редовног професора за предмет Електрохемијско инжењерство и корозиона заштита, на истом факултету 2003. године. Редовни је професор и за предмет Методологија научно-истраживачког рада.
У научно-стручном раду обрађивао je различите области електрохемије, електрохемијског инжењерства и корозије и заштите материјала. Аутор је или коаутор преко 250 научних радова, у земљи и иностранству, три патента, више од 40 техничких и развојних решења, великог броја стручних и научних радова на домаћим и међународним симпозијумима. Учествовао је у реализацији неколико међународних пројеката, руководио је, руководи и координира већим бројем научноистраживачких, истраживачко-развојних и других пројеката. Члан је више експертских група. Председник је Савеза инжењера Србије за заштиту материјала.
Добитник је више награде и признања међу којима се издвајају награде Привредне коморе Београда за најбољи проналазак 2002. и 2007. године.

Рајковић Милош

1957, Неготин

Дипломирао је на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду 1980, на коме на Катедри за аналитичку хемију завршио постдипломске студије и одбранио магистарску тезу 1983, а докторску дисертацију 1986. године. По завршетку студија радио је у ИХП Прахово, a oд 1983. године ради на Пољопривредном факултету у Земуну, Одсек за прехрамбену технологију, где је прошао сва универзитетска звања. Редовни је професор за ужу научну област хемија. Као гостујући професор, предавао је хемију на Шумарском факултету, Универзитета у Београду и на Вишој техничко машинској школи у Земуну.
Објавио је три монографије националног значаја и више монографских радова. У научним часописима је објавио 104 рада, а око 200 радова је презентовао на научним скуповима и стручним скуповима. У оквиру електроаналитичке хемије, бави се конструкцијом и применом нових типова јон-селективних електрода. Носилац је реализованог патента „Бакар-селективна електрода типа прекривена жица”. Друга патентна заштита му је „CD-сат”. Аутор је оригиналне методе за електроаналитичко одређивање олова у бензинима применом оловне јон-селективне електроде, која је резултирала патентном заштитом. У својим радовима бави се и методом волтаметрије, потенциометријске стрипинг анализе, атомско апсорпционом спектрофотометријом. Члан је бројних струковних организација и добитник више признања.

Костов Ана

(1969, Београд)

Дипломирала је на Мета­луршком одсеку Техничког факултета у Бору, Универзитета у Београду 1993. године. Инжењер волонтер на Техничком факултету Бор 1993. године, а од 1993-1994. године инжењер приправник у Институту за бакар Бор. Млађи стру­чни сарадник у Институту за бакар Бор од 1994. до 1997. године. Одбранила је магистарску тезу 1996. године под називом „Упоредна DTA и TD анализа легура на бази бакра које памте облик“. Истраживач сарадник у Институту за бакар Бор у периоду 1997-2000. године. На Универзитету у Београду, Технички факултет Бор 1999. године одбранила је докторску дисертацију под називом „Термо­динамичка анализа тернарног система Ga-Ge-Sb“ и промовисана је као најмлађи доктор техничких наука на Београдском универзитету 2000. године. На основу одлуке Комисије за стицање научних звања Министарства за науку и технологију Репу­блике Србије стекла је звање научни сарадник 2000. године. Предавач на Тех­ничком факултету у Бору, школске 2000-2001. године на предмету Теорија металуршких процеса. На основу одлуке Комисије за стицање научних звања Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије стекла је звање научни саветник 2009. године за област техничко-технолошке науке, грана науке: материјали и хемијске технологије. Помоћник директора Инсти­тута за науку и кадрове од 2002. године.Ангажована на докторским студијама на Техничком факултету у Бору на предметима: Менаџмент знањем и Технологија и иновације. 14 студија и пројеката за индустрију, од тога на 6 као руководилац. Има 39 радова штампаних у часописима међународног значаја, на SCI листи, 41 рад штампан у часописима националног значаја, 102 рада саопштенa на скуповима међународног значаја, 105 радова саопштених на скуповима националног значаја, 2 предавања по позиву на скуповима националног значаја, 1 пленарно предавање на скупу међународног значаја и 14 техничких решења.

Стојановић Мирјана

(1953. Београд)

Технолошко-металуршки факултет, Универзитет у Београду, завршила 1977. године а 1982. године магистрирала на истом факултету. Докторску дисертацију одбранила је 2000. године на Пољопривредном факултату, Универзитет у Београду,на одсеку за агрохемију, и стекла звање доктор биотехничких наука. Научно звање, научни саветник, стекла је 2010. године. Од 1983.-2018. године запослена у Институту за технологију нуклеарних и других минералних сировина у Београду, ИТНМС. Од 2009.године била је помоћник директора за науку а од 2015. -2017. године заменик директора ИТНМСа. Научно усавршавање обавила је у Националном институту за нуклеарну хемију и технологију у Варшави. Руководила је и била члан многих националних тела и комисија. Од стране Министарства за заштиту природних богатстава и животне средине РС, 2003.године, постављена је за члана експертске УНЕП-ове комисије за процену стања животне средине након НАТО агресије у СЦГ. 2012.године - Национални представник у програмима ремедијације животне средине – ИАЕА (Међународна агенција за атомску енергију). Научно и стручно ангажовање посветила је решавању проблема у области заштите од јонизујућег зрачења посебно у оквиру контаминације земљишта и биљака ураном антропогеног порекла, и развоју нових еко-материјала, фиторемедиационих и хибридних технологија. Учествовала је у реализацији великог броја научних и иновационих пројеката које је финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја РС. Од 2011. године је руководилац пројекта у области конверзије отпадне биомасе агро-индустријског порекла хемијском модификацијом, хидротермалном карбонизацијом и умрежавањем са полимерним матриксом у производе нове употребне вредности. Аутор и коауотор је преко 385 научних и стручних радова публикованих у међународним и националним часописима, на конференцијама и симпозијумима међународног и националног значаја, техничких решења, уредник монографија и аутор више поглавља у међународним и националним монографијама.

Бараћ Милан

(1949, Лепосавић)

Технолошко-металуршки факултет Универзитет у Београду, одсек неорганско-технолошки, смер технолошка контрола, завршио је 1979. године. Магистарску тезу одбранио је 1986. године а докторску дисертацију 1998. године, на истом факултету. У првом делу свог дугогодишњег рада руководио је техничко-технолошким процесим у Трепчи: технолог смене у топионици олова, управник погона, технички директор топионице олова и директор металургије олова. Такође, био је помоћник генералног директора Трепче за развој, саветник за развој и директор Центра за истраживање и развој Трепча – Звечан.

На Рударско-технолошко-металуршком факултету у Косовској Митровици је ангажован од 1986/87 школске године, прво као спољни сарадник, асистент и доцент, а касније је изабран у звање ванредног (2005. године) и редовног (2010. године) професора. Од 2001. године је у сталном радном односу на, тада, Факултету техничких наука на студијском програму Технолошко инжењерство.Научна област интересовања др Милана Бараћа је хемијско инжењерство, ужа област – енергетика у технолошко-металуршким процесима (горва, сагоревање, пренос топлоте), а уска орјентација – пројектовање у хемијској индустрији и енергетика у хемијској индустрији.

На Факултету техничких наука у Косовској Митровици је ангажован на наставним предметима у области хемијских технологија, хемијског инжењерства и еколошког инжењерства (неорганска хемијска технологија, основи пројектовања, енергетика металуршких пећи, пројектовање процеса у хемијској индустрији, енергетика процесне индустрије, технологија производње олова ...). Др Милан Бараћ је био шеф катедре за технологију, шеф технолошког одсека Факултета техничких наука у Косовској Митровици, члан комисије за техничко-технолошке науке Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Руководио је и учествовао у 28 идејних, иновационих, научно-истраживачких, технолошко-развојних, стратешких пројеката републичког и савезног значаја. Објавио је 19 научних радова, 46 радова презентованих на домаћим и међународним научним скуповима у земљи, 15 радова на научним скуповима у иностранству. Објавио је више студија, изведених техничких решења и 4 монографије. Члан је 10 стручних и научних асоцијација (скупштине, одбори, савети, удружења, друштва, коморе ...).

Богдановић Војислав

(1946, Нови Сад)

Технолошко-металуршки факултет у Београду завршио је 1969. магистрирао 1977, а докторирао 1982. на Технолошко-мета¬луршком факултету у Београду из проблематике произ-водње полиетилена ниске густине. Радио је у „ХИП-Петрохемији“ од 1971. до 2007. У периоду 1971–1974. радио је у Сектору за развој и инжењеринг , а од 1974. до 1991. у фабрици „Полиетилен ниске густине“ и то као инжењер производње, помоћник руководиоца за производњу, помоћник директора и директор фабрике. У периоду 1991–2005. обављао је дужност директора Сектора Развој целокупног комплекса „ХИП-Петрохемије“, а од јесени 2006. до лета 2007. обављао је дужност руководиоца Службе за унапређење производње. Од 1985. до 2007. радио је и као хонорарни професор на Вишој политехничкој школи у Београду. Од 1. 7. 2007. запослен је у сталном радном односу као професор на Београдској Политехници – Високој школи струковних студија за предмет Производња и прерада полимера. До свог пензионисања 2013, поред наставне активности, био је и координатор за цео одсек Полимери на основним и специјалистичким студијама и објавио је неколико књига и скрипти из прераде пластичних маса. У погледу научних академских звања, изабран је за научног сарадника 1985, а за вишег научног сарадника на Технолошко-металуршком факултету у Београду 1991.

Богдановић је досад објавио преко 100 стручних и научних радова у водећим иностраним и домаћим часописима, а учесник је бројних симпозијума и конгреса у земљи и иностранству из проблематике хемијског инжењерства и полимера. Учесник је више пројеката са најзначајнијим домаћим фирмама из области производње и прераде полимера и аутор је неколико монографија из ових области. Више деценија активан је у домаћим стручним органи-за¬цијама из области полимерне струке ( председник Друштва инжењера плас¬тичара и гумара – ИПГ, директор ПУ „Јуплас“) , а био је главни и одговорни уредник часописа Пластика и гума у периоду 1985-1996, а касније (у периоду 1997-2017) јединог стручног часописа из области полимера „Свет полимера“. За свој досадашњи рад предлаган је за Октобарску награду Панчева и Октобарску награду коју додељује Привредна комора Београда у 1982. Указом Председништва СФРЈ од 31. 12. 1984. одликован је Орденом рада са сребрним венцем за заслуге у дотадашњем стручном и научноистраживачком раду. Објавио је енглеско-српски речник ињекционог пресовања и компаундирања 2016. године, а четворојезични енглеско-српско-француско-немачки из ове области 2018. године.

Вуксановић Дарко

(1962, Подгорица, Црна Гора)

Металуршки факултет (данашњи Металуршко-технолошки фа­ку­лтет) уписао je школске 1983/84. године. Дипломски рад од­бранио je 07.07.1989. године. Послије дипломске студије уписао је школске 1990/91. године на Фа­ку­лтету у Љубљани, али је због ратних прилика ове студије привео крају на Тех­нолошко-металуршком факултету у Београду, на Катедри за ливарство. Магистарски рад одбранио je 08. марта 1993. године. Докторску дисертацију под називом „Истраживање утицаја молибдена, же­љеза, кобалта и никла на карактеристике ливачких легура алуминијума” одбранио je 25. марта 1998. године на Металуршко-технолошком факултету у Подгорици. На Металуршком факултету запослио се 01. децембра 1989. године као сарадник у Заводу. У звање ван­ре­дног професора изабран је 29.12.2003. године за предмете Ливарство, Пре­рада алуминијума ливењем и Прерада гвожђа и челика ливењем. Осим ових предмета као ван­редни професор изводио је наставу и из предмета Заштита морске околине на Поморском факултету у Котору, као и на прими­јењеним студијама заштите жи­вотне средине на МТФ-у гдје је изводио на­ставу из предмета Процјена утицаја на животну средину. У звање редовног професора изабран је у фебруару 2009. године за извођење на­ставе из предмета: Ливарство I, Ливарство II, Ливење алуминијума и Ливење челика. На Металуршко-технолошком факултету обављао је функцију декана у пе­риоду 2013-2015. година. Као сарадник и руководилац пројекта радио је на 10 научно-истражива­чких пројеката које је финансирало надлежно министарство, при чему је на три про­јекта био руководилац.У домаћим часописима објавио је 9 радова, а на на­учно-стручним ску­повима у земљи 24 рада. У међународним часописима об­јавио је 14 радова, а на научно-стручним скуповима у иностранству 38 радо­ва. Учествовао је у изради монографије Корозија и заштита мате­ријала.

Мишуровић Ана

(1946, Београд)

Завршила је Природно-математички факултет, Група физичке хемије 1969. Постдипломске студије на истом факултету уписала је 1972. Медицинску специјализацију из токсиколошке хемије завршила је 1988. Од 1970. до 1981. виши стручни сарадник у Заводу за пестициде ИНЕП (Институт за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, шумарству и ветерини), Земун; Од 1981 до 1994. шеф Лаборатoрије за биофизичку и аналитичку хемију ИНЕП Земун, начелник Одељења за санитарну хемију и екотоксикологију у Републичком Заводу за здравствену заштиту; Од 1994 до 1997. министарка за заштиту животне средине у Влади РЦГ; Од 1997 до 1999: в.д. директора ЈУ Центра за екотоксиколошка испитивања Црне Горе; од 1999. директор ЈУ Центра за екотоксиколошка испитивања Црне Горе.
Области активности: Заштита и унапређење животне средине, токсикологија и физичка хемија свих сегмената животне средине (ваздух воде, земљиште, отпад, управљање отпадом, пречишћавање отпадних вода, квалитет хране, пестицида и др.), менаџмент и мониторинг свих сегмената и ресурса животне средине, разрада и имплементација Стратегије одрживог развоја, израда Студија нултог стања животне средине, Студија процене утицаја и Стратешке процене утицаја на животну средину.

Ћосовић Богдан

1934, Пљевља, Црна Гора

Завршио Технолошки факултет у Загребу. Радни век провео у Руднику цинка и олова „Шупља стијена“ код Пљеваља, као управник лабораторије, главни инжењер и генерални директор Рудника, затим у Рударско-металуршко хемијском комбинату „Трепча“ у Косовској Митровици - технички директор производње цинка и Комбинату алуминијума Подгорица као директор Фабрике глинице, директор Института за алуминијум и технички директор Комбината.
Био је члан Владе Црне Горе – министар за развој, науку и заштиту животне средине, посланик у Скупштини Црне Горе, члан и председник разних тела на Универзитету у Подгорици, у Привредној комори Црне Горе и Југославије, потпредседник Савеза инжењера Југославије, председник Хемијског друштва Црне Горе, председник Савеза инжењера Црне Горе. На Металуршко технолошком факултету у Подгорици 17 година држао наставу из предмета – Припрема минералних сировина и Металургија лаких метала.
Био је председник Матичне комисије за оснивање Инжењерске академије и њен први потпредседник. Аутор је првих нормативних аката Академије и Етичког кодекса Савеза инжењера. Активно је суделовао у целокупном научноистраживачком раду Комбината алуминијума у Подгорици. Створио је петнаeстак значајних иновација и технолошких унапређења. Аутор је бројних научних и стручних радова, пројеката, уџбеника и монографија. Стручни и научни радови су му посвећени: флотацији и припреми руда обојених метала, металургији цинка и металургији алуминијума и заштити животне средине.
Добитник низа признања, одликовања и награда међу којима се издвајају два државна одликовања, годишња награда за привредника Привредне коморе Југославије, два признања проналазача године од Друштва проналазача Југославије и др.