ОДЕЉЕЊЕ ЗА ТЕХНОЛОГИЈУ И МЕТАЛУРГИЈУ ИНЖЕЊЕРСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРБИЈЕ

1948, Ужице

Рођена је 08.02.1948. године у Ужицу, где је завршила Основну и Средњу техничку школу. Дипломирала је на Технолошко-металуршком факултету, Универзитета у Београду 1973. године, магистрирала 1984. и докторирала 1991. године. Докторску дисертацију са темом "Утицај релевантних технолошких параметара на квалитет изливака добијених методом ливења са испарљивим моделима" одбранила је 1991. код ментора проф. др Милоша Томовића.
Радила је у Ваљаоници бакра Севојно, ООУР Ливница бакра на месту инжењера за топљење и ливење од 1973-1975. године. Од 1975-1978. у РК ССО Србије радила је на месту заменика секретара РК ССОС. У Здруженом предузећу Техногас-Инос Београд радила је од 1978-1988. на месту самосталног истраживача и пројектанта у Сектору за развој у области металургије, рециклаже секундарних сировина и заштите човекове средине. Од 1988. године на Технолошко-металуршком факултету у Београду, као научни сарадник ради на научно-истраживачким пројектима, а од 1992 до 2013. године држи наставу и вежбе на редовним и докторским студијама на Катедри за металургију. У звање редовног професора за област металургија изабрана је 2012. године. Као професор била је ментор на већем броју дипломских радова студената, магистарских теза и пет докторских дисертација. Објавила је већи број научних радова у међународним и домаћим часописима и научним скуповима. Предавала је на Вишој техничкој машинској школи Београд- Земун, Вишој техничкој школи Ужице, Високој машинској школи струковних студија Урошевац са седиштем у Лепосавићу, КиМ и Школи за перманентно образовање техничког кадра у Институту Винча- Београд.

1946, Нови Сад

Технолошко-металуршки факултет у Београду завршио је 1969. магистрирао 1977, а докторирао 1982. на Технолошко-мета¬луршком факултету у Београду из проблематике произ-водње полиетилена ниске густине. Радио је у „ХИП-Петрохемији“ од 1971. до 2007. У периоду 1971–1974. радио је у Сектору за развој и инжењеринг , а од 1974. до 1991. у фабрици „Полиетилен ниске густине“ и то као инжењер производње, помоћник руководиоца за производњу, помоћник директора и директор фабрике. У периоду 1991–2005. обављао је дужност директора Сектора Развој целокупног комплекса „ХИП-Петрохемије“, а од јесени 2006. до лета 2007. обављао је дужност руководиоца Службе за унапређење производње. Од 1985. до 2007. радио је и као хонорарни професор на Вишој политехничкој школи у Београду. Од 1. 7. 2007. запослен је у сталном радном односу као професор на Београдској Политехници – Високој школи струковних студија за предмет Производња и прерада полимера. До свог пензионисања 2013, поред наставне активности, био је и координатор за цео одсек Полимери на основним и специјалистичким студијама и објавио је неколико књига и скрипти из прераде пластичних маса. У погледу научних академских звања, изабран је за научног сарадника 1985, а за вишег научног сарадника на Технолошко-металуршком факултету у Београду 1991.

Богдановић је досад објавио преко 100 стручних и научних радова у водећим иностраним и домаћим часописима, а учесник је бројних симпозијума и конгреса у земљи и иностранству из проблематике хемијског инжењерства и полимера. Учесник је више пројеката са најзначајнијим домаћим фирмама из области производње и прераде полимера и аутор је неколико монографија из ових области. Више деценија активан је у домаћим стручним органи-за¬цијама из области полимерне струке ( председник Друштва инжењера плас¬тичара и гумара – ИПГ, директор ПУ „Јуплас“) , а био је главни и одговорни уредник часописа Пластика и гума у периоду 1985-1996, а касније (у периоду 1997-2017) јединог стручног часописа из области полимера „Свет полимера“. За свој досадашњи рад предлаган је за Октобарску награду Панчева и Октобарску награду коју додељује Привредна комора Београда у 1982. Указом Председништва СФРЈ од 31. 12. 1984. одликован је Орденом рада са сребрним венцем за заслуге у дотадашњем стручном и научноистраживачком раду. Објавио је енглеско-српски речник ињекционог пресовања и компаундирања 2016. године, а четворојезични енглеско-српско-француско-немачки из ове области 2018. године.

1952, Кикинда

Технолошко-металуршки факултет у Београду завршио је 1976. године. Магистарски рад је одбранио 1979, а докторску дисертацију 1984. године на истом факултету. Радио је у фабрици ИЛР у Железнику, Фабрици одливака Београд, а потом у Институту за технологију нуклеарних и других минералних сировина у Београду. Био је руководилац Лабораторије за прераду метала, заменик директора НИР Института за металургију и технологију, руководилац Сектора за металургију и хемијско инжењерство, а од 2008. године је директор Института за технологију нуклеарних и других минералних сировина, Београд.
На Техничком факултету у Бору, изабран је за редовног професора 1995. године. Експерт је Савезног министарства за науку, технологију и развој. Од заснивања радног односа у ИТНМС бави се научноистраживачким радом, фундаменталним, примењеним и развојним истраживањима у области прераде метала и легура у течном стању, затим развијањем и освајањем нових технологија израде висококвалитетних сировина и материјала и усавршавању еколошких технологија за ефикаснију заштиту животне средине са аспекта рециклирања отпадног материјала и секундарних сировина. Такође се бави израдом пројеката, идејних решења и физибилити студија за нове технолошке процесе и производе, као и усавршавањем постојећих технологија у црној и обојеној металургији.
Аутор је више књига и монографија, прегледних чланка односно радова по позиву, преко деведесет радова објављених у међународним и националним часописима, стотину радова на међународним и домаћим скуповима и др.

1949, Плужине, Црна Гора

Природно-математички факултет, смер Физичка хемија, завршио је 1972. године у Београду. Докторску тезу је одбранио 1984. у Центру за мултидисплинарне студије Универзитета у Београду. Радио је као научни и виши научни сарадник на Металуршком институту у Зеници, а затим као доцент и ванредни професор на Металуршком и Машинском факултету у Зеници. Каријеру наставља у ИТМС, Београд, у звању вишег научног сарадника и научног саветника, а затим у Техничком институту САНУ. У Институту нуклеарних наука Винча, у Београду запослен је од 2005. године. Истовремено ради и као професор на Факултету примењених уметности за Примењену хемију и Конзерваторска испитивања и материјале.
Учесник је и регионални координатор на пројектима изврсности у оквиру европског ФП6 програма у области регенеративне медицине и имплантологије. Рецензент је бројних пројеката у области основних и технолошких истраживања у различитим областима материјала Министарства за науку Србије, као и бројних часописа у области наноматеријала и нанотехнологија. Има објављено око 120 радова и саопштења. Аутор и коаутор је бројних технолошких решења и техничких иновација, посебно у области високог ватросталства за примену у области црне металургије, цементне индустрије и у термоелектранама, затим у области високих технологија у производњи дијамантских алата. Његова истраживања на пољу регенеративне медицине концентрисана су на скафолде, примене суперпарамгнетика, фуларена и карбонских наноцеви у терапији канцера.

1969, Београд

Дипломирала је на Мета­луршком одсеку Техничког факултета у Бору, Универзитета у Београду 1993. године. Инжењер волонтер на Техничком факултету Бор 1993. године, а од 1993-1994. године инжењер приправник у Институту за бакар Бор. Млађи стру­чни сарадник у Институту за бакар Бор од 1994. до 1997. године. Одбранила је магистарску тезу 1996. године под називом „Упоредна DTA и TD анализа легура на бази бакра које памте облик“. Истраживач сарадник у Институту за бакар Бор у периоду 1997-2000. године. На Универзитету у Београду, Технички факултет Бор 1999. године одбранила је докторску дисертацију под називом „Термо­динамичка анализа тернарног система Ga-Ge-Sb“ и промовисана је као најмлађи доктор техничких наука на Београдском универзитету 2000. године. На основу одлуке Комисије за стицање научних звања Министарства за науку и технологију Репу­блике Србије стекла је звање научни сарадник 2000. године. Предавач на Тех­ничком факултету у Бору, школске 2000-2001. године на предмету Теорија металуршких процеса. На основу одлуке Комисије за стицање научних звања Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије стекла је звање научни саветник 2009. године за област техничко-технолошке науке, грана науке: материјали и хемијске технологије. Помоћник директора Инсти­тута за науку и кадрове од 2002. године.Ангажована на докторским студијама на Техничком факултету у Бору на предметима: Менаџмент знањем и Технологија и иновације. 14 студија и пројеката за индустрију, од тога на 6 као руководилац. Има 39 радова штампаних у часописима међународног значаја, на SCI листи, 41 рад штампан у часописима националног значаја, 102 рада саопштенa на скуповима међународног значаја, 105 радова саопштених на скуповима националног значаја, 2 предавања по позиву на скуповима националног значаја, 1 пленарно предавање на скупу међународног значаја и 14 техничких решења.

1952, Александровац

Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду завршио је 1976. године. Магистрирао је 1979. године из области електрокатализе, а 1994. одбранио докторску дисертацију на Катедри за физичку хемију и електрохемију истог факултета. Радио је у Институту за електрохемију, Београд и у ВЗ „Мома Станојловић'' Батајница као руководилац површинске заштите, до преласка у Институт за испитивање материјала Србије 1995. године, где је обављао разне дужности – од руководиоца Центра за хидроизолацију, до помоћника генералног директора.
Редовни је професор на Пољопривредном факултету, Универзитета у Београду. Од 2007. до 2009. године био је продекан за науку Пољопривредног факултета. Научноистраживачки рад започео је на постдипломским студијама. У ВЗ ''Мома Станојловић'' развијао је нове поступке за површинску заштиту материјала и побољшање квалитета електрохемијских превлака. У ИМС главна интересовања његовог научног рада била су области електрохемијског добијања органских једињења и области корозије и заштите материјала. Урадио је, велики број пројеката из области заштите од корозије. Дао значајан допринос развоју педагошког, научног и стручног рада. Аутор је монографије националног значаја, бројних стручних и научних радова, организатор стручно научних скупова. Актуелни је председник Савеза инжењера и техничара Србије.
Добитних је бројних признања: Октобарска награда града Београда за најбољи дипломски рад, награда Привредне коморе за најбољи магистарски и докторски рад, награде Института ИМС за научноистраживачки рад и др.

1951, Београд

Дипломирао је на Технолошко-металуршком факултету у Београду, магистрирао у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду, а докторирао је 2006. на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду на Инжењерству заштите животне средине.
У ИМС радио је двадесет година, напредујући од истраживача до помоћника генералног директора. Након тога прелази у Институт за технологију нуклеарних и других минералних сировина, па у компанију „Галеника – Фитофарамација а.д.“ на радно место заменика генералног директора. Тренутно запослен у Електропривреди Србије, Дирекција за стратегију и инвестиције.
Главна област научно-стручних активности су истраживања и испитивања у области неорганских материјала (цемент, креч, гипс, малтер), прераде и примене секундарних сировина и отпадних материјала, заштите животне средине и др. Од 2008. године је UNIDO национални експерт за чистију производњу. Урадио је 52 национална - међународна истраживачко-развојна пројекта и 34 истраживачко-развојна пројекта за разне компаније. Објавио је бројне монографија стручне и научне радове и учествовао je у организовању и реализацији више десетина научно-стручних скупова националног и међународног значаја.

1957, Никшић, Црна Гора

Дипломирао је на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду 1980, на коме је на Катедри за прераду метала у течном стању завршио постдипломске студије и одбранио магистарску тезу 1982, а докторску дисертацију 2003 на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду. По завршетку студија радио је у радној организацији Београд ливница санитарног, машинског и легираног сивог лива, затим у "Икарусу" на радном месту главног инжењера за развој технологије заваривања и лемљења, Ваздухопловном заводу "Мома Станојловић" на радном месту начелника Одељења плазме у Сектору истраживања и развоја, Институту за микроталасну технику и електронику ИМТЕЛ-комуникације а.д. и Иновационом центру Технолошко-металуршког факултета у Београду, у звању научни саветник-редовни професор. Реализовао је велики број пројеката из војног програма, који се односе на заштиту делова турбомлазних мотора применом плазма спреј технологија. За цивилни сектор, у металопрерађивачкој и процесној индустрији, развио је више нових решења која се примењују у пракси, као и у области истраживачког развоја биомедицинских материјала на бази керамике и метала у ортопедској хирургији, за заштиту делова импланата кука и вештачких колена. За постигнуте резултате добио је диплому "Михаило Пупин" 1991. године на Међународном сајму технике у Београду. У области истраживачког развоја и пројектовања нове експерименталне опреме и технолошке линије намењене за производњу додатних материјала за заваривање и специјалних електрода. освојио је Златну медаљу са ликом Николе Тесле на Међународној изложби "Проналазаштво-Београд 2013". Публиковао је 134 библиографске јединице, од тога 2 монографије истакнутог националног значаја, 1 поглавље у монографији међународног значаја, 121 научни и стручни рад, 12 техничких решења, 1 ауторска изложба са каталогом уз научну рецензију. Истакао се као први аутор у високом проценту 55% од 134 библиографске јединице.

1940, Бајинa Баштa

Технолошко-металуршки факултет у Београду завршио је 1964. године. Докторирао је из области хемијског инжењерства 1978, а звање научни саветник стекао је 1994. године. Био је професор на Рударско-металуршком факултету у Косовској Митровици, Универзитета у Приштини. У првој трећини свог дугогодишњег рада, радио је у производним организацијама: Фабрици шећера у Пећи, у комбинату „Трепча“ у Косовској Митровици као директор Топионице и Рафинерије олова и директор инвестиција Металургије олова „Трепча“, Инжењеринг предузећу „Прогрес Инвест“ Београд. Последњих петнаестак година ради на пословима научно-истраживачке делатности - Институт „Кирило Савић“, ИХТМ и на факултету.
Руководио је са више научноистраживачких пројеката републичког и савезног значаја, са више инвестиционо-развојних пројеката на изградњи индустријских објеката и пројектовао је више металуршких и индустријских објеката и из области обојене металургије и заштите животне средине. Изабран је за експерта Савезног министарства за науку и развој за обојену металургију и екологију. Био је члан Експерт групе Владе Србије за развој привреде Србије, за Стратегију развоја Србије до 2010. године и више струковних организација.
Аутор је и коаутор више десетина техничких решења и оригиналних технолошких поступака прераде разних сировина и међупродуката обојених и пратећих метала и производње обојених и племенитих метала, као и 220 радова, пројеката, студија и монографија. Уредник је и коаутор капиталног Хемијско-технолошко-металуршког приручника (2008).
Међу многобројним реализованим техничким решењима у области екстрактивне металургије обојених и племенитих метала, заштите животне средине и посебно заштите ваздуха и неорганске базне технологије треба истаћи рад на модернизацији и побољшању постојећих технолошких процеса и производа, освајању нових технолошких процеса и производа, изградњи нових производних постројења, решавању комплексних, стратешких, металуршких и еколошких проблема као и проблема процесног инжењерства. Актуелни је потпредседник Инжењерске академије Србије.

1953, Бијељина, Република Српска

Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду завршио je 1976. године. На истом факултету је магистрирао 1979, а докторску тезу одбранио је 1982. године. Од 1979. године ради на Институту за хемију, технологију и металургију – Институт за електрохемију, Београд, где је научни саветник.
Од 1997. године ангажован је у наставно-научном процесу на Технолошком факултету у Зворнику на предмету Корозија и заштита. За ванредног професора изабран је у 1997, а за редовног професора за предмет Електрохемијско инжењерство и корозиона заштита, на истом факултету 2003. године. Редовни је професор и за предмет Методологија научно-истраживачког рада.
У научно-стручном раду обрађивао je различите области електрохемије, електрохемијског инжењерства и корозије и заштите материјала. Аутор је или коаутор преко 250 научних радова, у земљи и иностранству, три патента, више од 40 техничких и развојних решења, великог броја стручних и научних радова на домаћим и међународним симпозијумима. Учествовао је у реализацији неколико међународних пројеката, руководио је, руководи и координира већим бројем научноистраживачких, истраживачко-развојних и других пројеката. Члан је више експертских група. Председник је Савеза инжењера Србије за заштиту материјала.
Добитник је више награде и признања међу којима се издвајају награде Привредне коморе Београда за најбољи проналазак 2002. и 2007. године.

1947, Београд

На Технолошко-металуршком факултету (ТМФ) је дипломирао 1971. године. Магистарску тезу одбранио је 1974. године и докторску дисертацију 1978. године на истом Факултету. За асистента на ТМФ шримњен је1976. године, где је и пензионисан, као редовни професор и шеф Катедре за органску хемијску технологију и полимерно инењерство, 2012. године. Године 1977. започео је сарадњу са Stanford University, Калифорнија, САД, која је трајала до 1986. године. М. Плавшић је, у раду био активан у више научних облати и објавио преко 300 публикација, и 3 обимне књиге о полимерима, посматраним кроз Статистичку механику, Квантну механику, Математичку теорију мрежа и графова, као и своје теорије о феноменима преноса код живих ћелија, своје моделе полимерних мрежа у Технологији пластике и гуме као и у Науци о материјалима, али је и синтетизовао и карактерисао биоматеријале и медицинске импланте на бази поли(лактида), први код нас, и силицијумских пумила у композитима, силиконских бленди и др. Неки од тих радова били су уврштени у 3-5 најцитиранијих радова за дату област. Као члан Комисије за развој ТМФ Плавшић је био један од 3 аутора првог универзитетског програма за смер Наука о материјалима у тадашњој Југославији и првог Одсека за полимерно инжењерство и технологију гуме у тадашњој Југославији., а држао је наставу (или делове курсева, углавном на постдипломским студијама) и на Универзитетима у Новом Саду, Нишу и Крагујевци (углавном бесплатно) као и курсеве у фабрикама у Пироту, Трстенику, Београду, Загребу, итд. Проф. Плавшић је такође учествовао у формирању и раду више научних друштава и часописа: као члан председништва Друштва физикохемичара Србије (ДФХС)-оснивач Секције за физичку хемију макромолекула, члан Управног одбора Српског хемијског друштва (СХД) и председник Секције за полимере - све то више година. Један је од оснивача и члан Председништва, Materials Research Society(MRS-FEMS member-Serbia Div), Int. Conf. YUCOMAT. већ 30 година, као и Int. Conf. of Fundamental and Applied Physical Chemistry (ISPHCH), члан Председништва Југословенског друштва за пластику и гуму, један од оснивача и члан Преседништва Друштва пластичара и гумараца, био је и/или је сада, члан Научних одбора више часописа: Полимер, Пластика и Гума, Хемијска индустрија и рецензент у већем броју часописа.

1957, Неготин

Дипломирао је на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду 1980, на коме на Катедри за аналитичку хемију завршио постдипломске студије и одбранио магистарску тезу 1983, а докторску дисертацију 1986. године. По завршетку студија радио је у ИХП Прахово, a oд 1983. године ради на Пољопривредном факултету у Земуну, Одсек за прехрамбену технологију, где је прошао сва универзитетска звања. Редовни је професор за ужу научну област хемија. Као гостујући професор, предавао је хемију на Шумарском факултету, Универзитета у Београду и на Вишој техничко машинској школи у Земуну.
Објавио је три монографије националног значаја и више монографских радова. У научним часописима је објавио 104 рада, а око 200 радова је презентовао на научним скуповима и стручним скуповима. У оквиру електроаналитичке хемије, бави се конструкцијом и применом нових типова јон-селективних електрода. Носилац је реализованог патента „Бакар-селективна електрода типа прекривена жица”. Друга патентна заштита му је „CD-сат”. Аутор је оригиналне методе за електроаналитичко одређивање олова у бензинима применом оловне јон-селективне електроде, која је резултирала патентном заштитом. У својим радовима бави се и методом волтаметрије, потенциометријске стрипинг анализе, атомско апсорпционом спектрофотометријом. Члан је бројних струковних организација и добитник више признања.

1953, Београд

Технолошко-металуршки факултет, Универзитет у Београду, завршила 1977. године а 1982. године магистрирала на истом факултету. Докторску дисертацију одбранила је 2000. године на Пољопривредном факултату, Универзитет у Београду,на одсеку за агрохемију, и стекла звање доктор биотехничких наука. Научно звање, научни саветник, стекла је 2010. године. Од 1983.-2018. године запослена у Институту за технологију нуклеарних и других минералних сировина у Београду, ИТНМС. Од 2009.године била је помоћник директора за науку а од 2015. -2017. године заменик директора ИТНМСа. Научно усавршавање обавила је у Националном институту за нуклеарну хемију и технологију у Варшави. Руководила је и била члан многих националних тела и комисија. Од стране Министарства за заштиту природних богатстава и животне средине РС, 2003.године, постављена је за члана експертске УНЕП-ове комисије за процену стања животне средине након НАТО агресије у СЦГ. 2012.године - Национални представник у програмима ремедијације животне средине – ИАЕА (Међународна агенција за атомску енергију). Научно и стручно ангажовање посветила је решавању проблема у области заштите од јонизујућег зрачења посебно у оквиру контаминације земљишта и биљака ураном антропогеног порекла, и развоју нових еко-материјала, фиторемедиационих и хибридних технологија. Учествовала је у реализацији великог броја научних и иновационих пројеката које је финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја РС. Од 2011. године је руководилац пројекта у области конверзије отпадне биомасе агро-индустријског порекла хемијском модификацијом, хидротермалном карбонизацијом и умрежавањем са полимерним матриксом у производе нове употребне вредности. Аутор и коауотор је преко 385 научних и стручних радова публикованих у међународним и националним часописима, на конференцијама и симпозијумима међународног и националног значаја, техничких решења, уредник монографија и аутор више поглавља у међународним и националним монографијама.

1947, Београд

Дипломирао је 1971, магистрирао 1978, докторирао 1981. године на Технолошко-металуршком факултету у Београду. У магистарској тези и докторској дисертацији даје ново тумачење полимеризације етилена при високом притиску. Стручно се усавршавао у фабрици USI Europe (Белгија, 1975. и 1978). Остварио научне посете универзитетима у Енглеској (Лидс, Лафборо, Ланкастер, Лондон, 1988), на Малти (1994), у САД (Амхерст и Питсбург, 2000). У периоду 1971-1981. година радио је у ХИП "Петрохемија" (Панчево) на радним местима од инжењера до руководиоца Фабрике "ПЕНГ". Од 1981. до 2012. године био је професор на Технолошком факултету у Новом Саду и предавао следеће предмете: Технологија полимеризационих производа, Прерада пластичних маса, Физичка хемија полимера и Методологија научно-истраживачког рада. Аутор је три уџбеника и три монографије. Ментор је 5 магистарских теза, 8 докторских дисертација и неколико десетина дипломских радова. Био је саветник у фабрикама: ХИПОЛ (Оџаци), ФИМ (Кањижа) и Петрохемијском комплекс у Басри (Ирак). Од 1990. до 1996.године радио је на реструктурирању Нафтагас-ХИП-Југопетрола. Од 1996. до 2005. године је оснива и ради као директор предузећа ПОЛИ (консалтинг и инжењеринг за пластику и гуму). Године 2012. је пензионисан.
Учествовао у 23 научна пројекта. Саопштио је радове на међународним (32) и националним скуповима (156). Објавио је радове у међународним (24) и националним часописима (71), већина је у области инжењерства полимерних материјала, а неколико десетина је из физике и филозофије Руђера Бошковића. Развио је оригинално тумачење надмолекулске организације мономера и њеног утицаја на механизам и кинетику полимеризације и структуру добијених полимера. Био је члан председништва Савеза хемичара и технолога Југославије, члан уредништва часописа "Пластика и гума", уредник часописа "Свет пластике и гуме", председник Школског одбора Хемијске школе у Новом Саду, члан председништва Српског хемијског друштва (СХД), члан председништва Хемијског друштва Војводине (СХД-ХДВ), председник Секције за материјале у СХД-ХДВ, члан уредништва домаћег часописа "Хемијска индустрија", уредник часописа „Градац“ за број 180-181 (2011) посвећен Руђеру Бошковићу. У САНУ, ИС "Петница", АД "Руђер Бошковић", СХД и другим организацијама је одржао око 80 предавања. Сада је члан „Еколошког покрета Нови Сад“ и редовни члан Инжењерске академија Србије од 2023. Награда Привредне коморе Београда за успешну докторску дисертацију (1981); Признање Друштво пластичара и гумараца Хрватске за течај "Полиетилени" (1986) и почасни члан (2010); Заслужни члан СХД-ХДВ због доприноса развоју Друштва (2001); Захвалнице фабрике ПЕНГ (2005), ХИП-Петрохемије (2007.), еколошког друштва „Врело“ (Нови Сад) (2013), Центра за развој образовања „Планета“ и гимназије „Вељко Петровић“ (Сомбор) (2017. и 2018). Повеље „Еколошког покрета Новог Сада“ (2018. и 2021).

1966, Ужице

Технолошко-металуршки факултет у Београду уписао 1986. године, где је дипломирао 1993. године на Катедри за обојену металургију. Исте године уписао је постдипломске студије на Технолошко-металуршком факултету, а 2000. године одбранио магистарску тезу на Катедри за обојену металургију. Докторску дисертацију одбранио је 2008. године на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду на Катедри за металуршко инжењерство. Звање научни сарадник стекао је 2009. године, звање виши научни сарадник 2014. године, а звање научни саветник 2017. године. Од 1994. године запослен је у Институту за технологију нуклеарних и других минералних сировина (ИТНМС) у Београду. Године 2017. именован је за вршиоца дужности директора Института, a 2018. године именован је за директора Института и ту функцију и данас обавља. Самостално и у сарадњи са другим ауторима, у оквиру свог научног опуса, публиковао је 451 резултат. Аутор и коаутор је 2 нова техничка решења примењена на међународном нивоу, 2 нова техничка решења примењена на националном нивоу, 2 побољшана техничка решења на међународном, 3 побољшана техничка решења на националном нивоу, једног регистрованог патента, једног рада у међународном часопису изузетних вредности, 14 радова у врхунским међународним часописима, 18 радова у истакнутим међународним часописима, 23 рада у међународним часописима, 22 рада у националним часописима међународног значаја, 74 рада у националним часописима, 5 предавања по позиву на међународним научним скуповима, 144 рада саоп-штена на међународним скуповима штампана у целини, 55 радова саопштених на међународним скуповима штампана у изводу, 3 предавања по позиву на скуповима националног значаја, 34 рада саопштена на националним скуповима штампана у целини, 43 рада саопштена на националним скуповима штампана у изводу, једна истакнуте и 2 монографије националног значаја и 2 поглавља у монографијама националног значаја. Учесник је у реализацији 11 научних пројеката финансираних од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Уредник је секције за металургију у часопису Техника-РГМ, био је гост уредник два специјална броја часописа Metallurgical & Materials Engineering, члан је Уређивачких одбора часописа Journal of Мining and Мetallurgy-Section B: Metallurgy, Metallurgical & Materials Engineering, Бакар, Заштита материјала и Metallurgical and Materials Data. Председник је Савеза инжењера металургије Србије.

1967, Трстеник

Технолошко–металуршки факултет Универзитета у Београду, завршила је 1994. године. На истом Факултету завршила је специјалистичке студије 1996. године, као и магистарске студије 2001. године. Докторску дисертацију одбранила је 2005. године на истом Факултету. Априла 1995. године засновала је радни однос у Институту за хемију, технологију и металургију (ИХТМ) у Београду, где ради и данас. Одлуком Комисије за стицање научних звања Министарства науке и заштите животне средине Републике Србије стекла је звање научни сарадник 2005. године, виши научни сарадник 2008. године и научни саветник, 2013. године.
Од 2013. године до данас руководилац је Центра за материјале и металургију, Института за хемију, технологију и металургију, института од националног значаја за Републику Србију. Учествовала је у реализацији великог броја пројеката које је финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја Србије, више иновационих пројеката и више међународних пројеката и пројеката билатералне сарадње. Др Јасна Стајић Трошић одржала је вишe прeдaвaњa пo пoзиву нa мeђунaрoдним и нaциoнaлним нaучним скупoвимa, aутoр је и кoaутoр вишe oд 250 публикoвaних рaдoвa: 52 у вoдeћим и мeђунaрoдним чaсoписимa, 32 у нaциoнaлним чaсoписимa, 90 сaoпштeњa нa мeђунaрoдним нaучним скупoвимa и 71 сaoпштeњa нa нaциoнaлним скупoвимa, штaмпaним у цeлини и oдгoвaрajућим збoрницимa рaдoвa. Aутoр je 15 тeхничких рeшeњa, 1 мoнoгрaфиje нaциoнaлнoг знaчaja и 2 пoглaвљa публикoвaнa у мoнoгрaфиjaмa мeђунaрoднoг знaчaja. Члaн је вишe нaучних oдбoрa мeђунaрoдних нaучних скупoвa

1968. Шабац

Технолошки факултет, смер хемијско-технолошки, завршио је 1992. године у Тузли. Магистарски рад одбранио је 2003. године, а докторску дисертацију 2007. године, на Технолошком факултету у Зворнику, Универзитет у Источном Сарајеву. По завршетку факултета, 1993. године запослио се у Х.К. ¨Вискоза¨ Лозница, као инжењер приправник у Д.Д. ¨Свила¨, одакле у оквиру Х.К.¨Вискоза¨ прелази у Д.Д.¨Хемиремонт¨, у Сектор антикорозионе заштите на место главног инжењера, а 1997. године је постављен за техничког руководиоца Сектора. На Универзитету у Источном Сарајеву стално запослен од 1999. године и прошао је сва наставно - научна звања од асистента до редовног професора. На Технолошком факултету у Зворнику обављао је функцију продекана за НИР од 2007-2017. године. Радио је и на Технолошком факултету у Бања Луци као спољни сарадник, две школске године од 2011. до 2013. године. Аутор две збирке задатака и три поглавља у књигама (монографијама) које су писане у оквиру међународног Темпус пројекта. Такође, аутор је књиге „Размјењивачи топлоте - инжењерски аспекти“ и монографије „Валоризација галијума из декомпоноване Bayer-ове лужине“. До сада је публиковао 23 научна рада у часописима међународног значаја, 56 у часописима националног значаја и 189 радoва на скуповима међународног значаја. Руководио је са два међународна COST пројекта и учествовао у реализацији 10 међународних билатералних пројеката. Руководио је израдом 11 научно – истраживачких и развојних пројеката и учествовао у изради још 47 пројеката које је финансирала Влада Републике Српске. Такође, учествовао је у изради 6 пројеката регионалног значаја и преко 50 елабората и студија локалног и регионалног значаја.

1964, Неготин

Др Нада Штрбац (рођ. Милосављевић) је дипломирала 1988. године на Техничком факултету у Бору, Универзитета у Београду. Магистарски рад је одбранила 1992. године, а докторску дисертацију 1996. године на Техничком факултету у Бору.
Др Нада Штрбац је током рада на Техничком факултету у Бору Универзитета у Београду прошла кроз сва звања сарадника (1988-1997) и наставника. У звање редовног професора за ужу научну област Екстрактивна металургија и металуршко инжењерство, изабрана је 2008. године, а за ужу научну област Индустријски менаџмент 2011. године. Aнгажована на извођењу наставе из Металургије тешких обојених метала, Металургије ретких метала, Металургије лаких метала, Металургије секундарних сировина, Основа екстрактивне металургије, Пројектовања у металургији, Kарактеризације материјала, Методологије НИР-а, Технологије и иновација и Металуршке кинетике.
Научна активност др Штрбац укључује 60 радова објављених у међународним часописима, преко 65 радова објављених у националним часописима, те бројна саопштења на међународним и националним скуповима. Kао сарадник или руководилац је учествовала на изради око 30 пројеката финансираних од стране привреде и Министарства науке и технолошког развоја Републике Србије. Поседује лиценцу одговорног пројектанта металуршких процеса број 385Д070 06, издату од Инжењерске коморе Србије од 2006. године. Члан је научних и организационих одбора националних и међународних научних скупова, као и конференција које организује ТФ у Бору. Руководилац је два националниа научна пројекта, које финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије, те једног билатералног пројекта у оквиру научне и технолошке сарадње Србије и Црне Горе.
У периоду од октобра 2015. до јула 2016. године обављала је функцију продекана за наставу на Техничком факултету у Бору, a јула 2016. године именована је за вршиоца дужности декана Техничког факултета у Бору. Од 1. марта 2017. године обавља функцију декана Техничког факултета у Бору. Заменик је председника Извшног одбора Матичне секције осталих техничких струка при Инжењерској комори Србије(ИКС). Члан је Управног одбора Српског хемијског друштва(СХД) и Управног одбора Савеза инжењера металурга Србија(СИМС).
Проф. др Нада Штрбац је аутор или коаутор две монографије националног значаја, два помоћна универзитетска уџбеника, два основна универзитетска уџбеника, као и три поглавља у монографији међународног значаја.

1949, Лепосавић

Технолошко-металуршки факултет Универзитет у Београду, одсек неорганско-технолошки, смер технолошка контрола, завршио је 1979. године. Магистарску тезу одбранио је 1986. године а докторску дисертацију 1998. године, на истом факултету. У првом делу свог дугогодишњег рада руководио је техничко-технолошким процесим у Трепчи: технолог смене у топионици олова, управник погона, технички директор топионице олова и директор металургије олова. Такође, био је помоћник генералног директора Трепче за развој, саветник за развој и директор Центра за истраживање и развој Трепча – Звечан.

На Рударско-технолошко-металуршком факултету у Косовској Митровици је ангажован од 1986/87 школске године, прво као спољни сарадник, асистент и доцент, а касније је изабран у звање ванредног (2005. године) и редовног (2010. године) професора. Од 2001. године је у сталном радном односу на, тада, Факултету техничких наука на студијском програму Технолошко инжењерство.Научна област интересовања др Милана Бараћа је хемијско инжењерство, ужа област – енергетика у технолошко-металуршким процесима (горва, сагоревање, пренос топлоте), а уска орјентација – пројектовање у хемијској индустрији и енергетика у хемијској индустрији.

На Факултету техничких наука у Косовској Митровици је ангажован на наставним предметима у области хемијских технологија, хемијског инжењерства и еколошког инжењерства (неорганска хемијска технологија, основи пројектовања, енергетика металуршких пећи, пројектовање процеса у хемијској индустрији, енергетика процесне индустрије, технологија производње олова ...). Др Милан Бараћ је био шеф катедре за технологију, шеф технолошког одсека Факултета техничких наука у Косовској Митровици, члан комисије за техничко-технолошке науке Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Руководио је и учествовао у 28 идејних, иновационих, научно-истраживачких, технолошко-развојних, стратешких пројеката републичког и савезног значаја. Објавио је 19 научних радова, 46 радова презентованих на домаћим и међународним научним скуповима у земљи, 15 радова на научним скуповима у иностранству. Објавио је више студија, изведених техничких решења и 4 монографије. Члан је 10 стручних и научних асоцијација (скупштине, одбори, савети, удружења, друштва, коморе ...).

1962, Подгорица, Црна Гора

Металуршки факултет (данашњи Металуршко-технолошки фа­ку­лтет) уписао je школске 1983/84. године. Дипломски рад од­бранио je 07.07.1989. године. Послије дипломске студије уписао је школске 1990/91. године на Фа­ку­лтету у Љубљани, али је због ратних прилика ове студије привео крају на Тех­нолошко-металуршком факултету у Београду, на Катедри за ливарство. Магистарски рад одбранио je 08. марта 1993. године. Докторску дисертацију под називом „Истраживање утицаја молибдена, же­љеза, кобалта и никла на карактеристике ливачких легура алуминијума” одбранио je 25. марта 1998. године на Металуршко-технолошком факултету у Подгорици. На Металуршком факултету запослио се 01. децембра 1989. године као сарадник у Заводу. У звање ван­ре­дног професора изабран је 29.12.2003. године за предмете Ливарство, Пре­рада алуминијума ливењем и Прерада гвожђа и челика ливењем. Осим ових предмета као ван­редни професор изводио је наставу и из предмета Заштита морске околине на Поморском факултету у Котору, као и на прими­јењеним студијама заштите жи­вотне средине на МТФ-у гдје је изводио на­ставу из предмета Процјена утицаја на животну средину. У звање редовног професора изабран је у фебруару 2009. године за извођење на­ставе из предмета: Ливарство I, Ливарство II, Ливење алуминијума и Ливење челика. На Металуршко-технолошком факултету обављао је функцију декана у пе­риоду 2013-2015. година. Као сарадник и руководилац пројекта радио је на 10 научно-истражива­чких пројеката које је финансирало надлежно министарство, при чему је на три про­јекта био руководилац.У домаћим часописима објавио је 9 радова, а на на­учно-стручним ску­повима у земљи 24 рада. У међународним часописима об­јавио је 14 радова, а на научно-стручним скуповима у иностранству 38 радо­ва. Учествовао је у изради монографије Корозија и заштита мате­ријала.

1946, Београд

Завршила је Природно-математички факултет, Група физичке хемије 1969. Постдипломске студије на истом факултету уписала је 1972. Медицинску специјализацију из токсиколошке хемије завршила је 1988. Од 1970. до 1981. виши стручни сарадник у Заводу за пестициде ИНЕП (Институт за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, шумарству и ветерини), Земун; Од 1981 до 1994. шеф Лаборатoрије за биофизичку и аналитичку хемију ИНЕП Земун, начелник Одељења за санитарну хемију и екотоксикологију у Републичком Заводу за здравствену заштиту; Од 1994 до 1997. министарка за заштиту животне средине у Влади РЦГ; Од 1997 до 1999: в.д. директора ЈУ Центра за екотоксиколошка испитивања Црне Горе; од 1999. директор ЈУ Центра за екотоксиколошка испитивања Црне Горе.
Области активности: Заштита и унапређење животне средине, токсикологија и физичка хемија свих сегмената животне средине (ваздух воде, земљиште, отпад, управљање отпадом, пречишћавање отпадних вода, квалитет хране, пестицида и др.), менаџмент и мониторинг свих сегмената и ресурса животне средине, разрада и имплементација Стратегије одрживог развоја, израда Студија нултог стања животне средине, Студија процене утицаја и Стратешке процене утицаја на животну средину.

1934, Пљевља, Црна Гора

Завршио Технолошки факултет у Загребу. Радни век провео у Руднику цинка и олова „Шупља стијена“ код Пљеваља, као управник лабораторије, главни инжењер и генерални директор Рудника, затим у Рударско-металуршко хемијском комбинату „Трепча“ у Косовској Митровици - технички директор производње цинка и Комбинату алуминијума Подгорица као директор Фабрике глинице, директор Института за алуминијум и технички директор Комбината.
Био је члан Владе Црне Горе – министар за развој, науку и заштиту животне средине, посланик у Скупштини Црне Горе, члан и председник разних тела на Универзитету у Подгорици, у Привредној комори Црне Горе и Југославије, потпредседник Савеза инжењера Југославије, председник Хемијског друштва Црне Горе, председник Савеза инжењера Црне Горе. На Металуршко технолошком факултету у Подгорици 17 година држао наставу из предмета – Припрема минералних сировина и Металургија лаких метала.
Био је председник Матичне комисије за оснивање Инжењерске академије и њен први потпредседник. Аутор је првих нормативних аката Академије и Етичког кодекса Савеза инжењера. Активно је суделовао у целокупном научноистраживачком раду Комбината алуминијума у Подгорици. Створио је петнаeстак значајних иновација и технолошких унапређења. Аутор је бројних научних и стручних радова, пројеката, уџбеника и монографија. Стручни и научни радови су му посвећени: флотацији и припреми руда обојених метала, металургији цинка и металургији алуминијума и заштити животне средине.
Добитник низа признања, одликовања и награда међу којима се издвајају два државна одликовања, годишња награда за привредника Привредне коморе Југославије, два признања проналазача године од Друштва проналазача Југославије и др.

1952, Завидовићи, Босна и Херцеговина

Технолошки факултет у Тузли, Универзитет у Сарајеву, завршио је 1976. године. На Свеучилишта у Загребу магистрирао је 1983. године, а докторску дисертацију 1999. год. одбранио је на Технолошком факултету у Зворнику. У периоду од 1976. до 1992.год. радио је на на Технолошком факултету у Тузли у звање асистента и вишег асистента. Од 1996 год. запослен је на Технолошком факултету у Зворнику гдје је биран у сва професорска звања. Као редовни професор на ужој научној области Неорганска и нуклеарна хемија изборан је 2011. год..
У свом научном раду оријентисан је на проучавању теоретских аспеката у области хемије, али исто тако и инжењерских аспеката добијања и анализе материјала, екологије, збрињавања отпада, минералних ресурса и то првенствено воде. Има објављених 5 књига, а аутор је или коаутор преко 100 научних радова, у земљи и иностранству Један је од оснивача и организатор међународног конгреса: „Инжењерство, екологија и материјали у процесној индустрији“, у организацији Технолошког факултета Зворник. Руководилац је или сарадник на више од 80 научних и стручних пројеката.
У пероду од 1999. до 2004. Обављао је дужност генералног директора у Фабрици минералне воде и освјежавајућих пића „Витинка“ ад Козлук, гдје је у избору ПК РС проглашен за менаџера године за 2003. год., а „Витинка“ за најбоље предузеће у РС. Обављао је дужност Министра за привреду, енергетику и развој у Влади РС, предсједника Савјета и Управног одбора Универзитета у Источном Сарајеву, декана Технолошког факултета Зворник. Добитник је више награда и признања.